Застава, 17. 05. 1903., стр. 2

жа Скочић тражи 30.000 динара и то још унапред, и г. Маршићанин вели: „Ја сам се вратио у Веоград и прекинуо сваке преговоре с њим, уверен, да он иде на то, да преваром дофе до какве суме новаца.“ За тим Скочића протерују из Земуна. И г. Маршићанин тврди, да он „није протеран по захтеву београдске полиције, него је он протеран по жељи некога, који се Скочића бојао и ко је хтео, да његова радња у овом погледу буде скривена.“ Интересантно је, да не кажемо сумњиво: Зашто се брани г. Маршићанин, да он није дао протерати Скочића из Земуна? Протерали су га завереници из Србије, шта?! Г. Божа Маршићанин зар верује, да у то ико може веровати, ко познаје прилике у Земуну?! Божа Скочић проте ран је из Београда и Земуна, да дофе у очајан положај, како би лакше био готов на све. Исто тако је рађено с Петром Новаковићем. Одмамљен је из Црне Горе, па није пуштен у Србију, да постане „погодна сумњива личност“, какве требају полицији. Но и ако је г. Маршићанин исписао, да је прекинуо преговоре са Скочићем, „уверен, да он иде преваром за тим, да дође до извесне суме новаца“, ми га опет за мало видимо, да стоји у вези са Скочићем. Износи Скочићево писмо у коме Скочић говори о неком „драгоценом еспапу“ и нуди да изда: „ ј е д н о писмо једне личности, која тражи одговор на писмо оног из Одесе.“ Хвала г. Маришћанину и на овом. Те шифре и те тајанствености не разуме нико до он, но то доказује да су он и Бо жа Скочић били у тешњим везама, но што то напред представља. Сад прелази г. Божа Маршићанин на Перу Новаковића. Познао се с њиме у Фијуми. Те се решио да преко њега сазна: да ли Скочић доиста знаде што од онога, што му је понудио. Г. Маршићанин вели, да се после ових Скочићевих писама обратио на Перу Новаковића. Но, г. Божа Маршићанин је и опет и нехотице био мој класичан сведок. Навео, је да је прво Скочићево писмо из Скрадина Далмације од 3. новембра а друго од 13. новембра 1902. г. Боље да није. Јер одмах зи тим износи писмо Пере Новаковића писано из Скрадина 7. новембра. Он каже: „Из његовог (Скочићевог) чешћег помињања Љубе Живковића, Стојана Рибарца, Воје Вељковића, врло се јасно види да и они некоме од ових комплота припадају. (Господе, колико је тих комплота? Пр. писца.) Ово не могу још као сигурно потврдити.“ Дакле одговор Новаковићев је ранијег датума, но оно писмо Скочићево ? Како то да се разуме, ако се хоће да се безусловно верује у истинитост тих навода?! Но то и не стоји. Г. Маршићанин је ступио у везу са Пером Новаковићем много раније и 'то, кад је купио нека писма од њега, а о којима врло мудро ћути. Да ово стоји и да стоји и много друго, уверио би се сваки, даје г. Вожа Маршићанин хтео да штампа и оно, што је он писао Пери Новаковићу. Ал он то није учинио. Његови „документарни докази“ били би онда тачни и исправни, да је штампао целу ону жалосну коресподенцију, те и своја писма. Али он штампа само ситне изводе (зна већ зашто) а ако Ј. Томић не верује, позива га, да му покаже „та места“ у писмима. Тим г. Маршићанин најбоље побија важност тих „извода“ и доказује, да -крије праву истину. Ал он вели: „Каква сам упутства дао Новаковићу за извршење овог посла нећу да наводим, јер ми г. Јаша Томић не би морао то веровати“. Та о Јаши Томићу није толико реч. Јаша Томић зна, да тамо има: „Лажите како год знате“ и гледајте да дофете до цељи свакимпутем и начином“, али Ј. Томић није добио она писма, јер му их нису дали. Овде се тиче истине, те њу треба на среду. А истина остаје истина, па веровао у њу Јаша Томић или неверовао. Но и за јавно мњење сасвим је доста оно, што је изнео г. Маршићанин у својој одбрани. Кад ми већ нису дали писма,

ја се држим мог данашњег најбољег |сведока, г. Боже Маршићанина. Он пише у свом одговору и ово: Истог дана (7. новембра 1902. године), добио сам и од Скочића писмо из Скрадина. Он каже: Овде је код мене већ трипут био трговац из Фијуме (овде мисли за Новаковића). Исти ми је поднео писмо са грбом, са Ц Ако није лажно, врло је важно ...“ Да, да, та писма, са грбом са Ц ! Повереник г, Боже Маршићанина, Пера Новаковић, има све могуће у рукама. И он треба да испипа тек Скочића. Скочић и Пера Новаковић требали су да скувају нешто врло жалосно, но разбили су се. А тако их је лепо био саставио г. Божа Маршићанин. Обоје су сумњиви, а „од сумњивих људи и може да сазна полиција што треба.“ Јелте?! Ија сам тврдо уверен, да би се сазнало нешто што „бар изгледа као истина,“ и било би ту можда и оригиналних докумената са грбовима, само да није г. Вожа Маршићани био одвише штедљив . . . У овом уверењу утврдио ме је најбоље и опет данашњи мој главни сведок сам г. Маршићанин. Но документарни докази г. Маршићанина биће онда јасни по свакога, ако штампа и своја писма. Шта га је стало ако Јаша Томић не би веровао. Та он и тако мисли о Јаши Томићу, да је Јаша Томић у партијској страсти кадар све учинити. Овде се тиче јавног мњења, које тражи истину и има права да до^е до истине. Напослетку још ово. Почео сам да отштампавам све, што се односи на ово питање, па и одговор г. Боже Маршићанина, али држим да је право, да он бар овај мој данашњи одговор, кога ћу послати београдским новинама, не забрани за Србију. Тако ћемо најпре доћи до светлости. У осталом све ми се чини, да ћу још пустити да проговоре они моји сведоци, којима ће се морати веровати. У Новом Саду, на Спасов дан 1893.

Јаша Томић.

Немири у Хрватској и Славонији.

Јавља се, да је наређено, да се ухапси жупник у Гробнику, Вабић. У круговима посланика народне (?!) странке у Загребу говори се, да је Бан донео из Беча и Вудимпеште „великих изненађења“. Прекјуче је у Загребу правник Лев а н и ћ из Каменице предат из полицајног затвора државном одветништву; а исти дан ухапшен је слушач филозовије Јосиф Бабић, на кога власти сумњају, да је оне ирокламације лепио по Загребу. Загребачки затвори већ су препуни ухапшеника, чега ради су власти тражиле расположиве војничке зграде, и сада их тамо трпају. Буд су ухапшеници у за творима тако стиснути, да хоће, скоро, да се погуше, туд им је и храна врло мршава и лоша, тако, да су се неки већ и побо лели. Прекјуче у вече држали су у Вечу југо словенски посланици и хрватски из далматинског сабора конференцију, у ко јој су већали о држању свом после недозвољене аудијенције Конференцији тој присуствовао је и др. Шиме Мазура из Загреба, који је путовао за славенски но винарски конгрес у Пилзањ, те је рефери сао о стању и о догађајима у Хрватској и Славонији. Предлагало се прво, да се изради једна споменица и преда владару, али се то одбило, и закључепо је обрати ти се једним манифестом (прогласом) свима културним народима, да се тиме пред целим светом подигне глас против насиља, која се чине у Хрватској и Славонији. Закључак тај приљмен је једногласно, те ће се тај манифест одмах обнародовати. Из извешћа, која су примили послани ци из Хрватске и Славоније излази, да се не може никако ни од кога сазнати, колико је рањених по загребачким болни цама. Што со тиче пресуде преког суда, то се за сигурно потврђује, да је

таких пресуда у крижевачком котару било, али да осуђеници нису били погубљени, услед многих молби за помиловање, управљених на краља из Далмације и Истре. Младочешки клуб обећао је једном изасланству хрватских посланика, да ће у сабору подупирати њихову акцију. Универзитетски ђаци приредили су прекјуче око 11 часова пре подне једну „мирну демонстрацију“ ради бруталних повреда универзитетских права и слободе, почињених од шефа полиције, познатог силеџије и обесног кршитеља закона Михичића, и његових полицајних органа. До неких 300 ђака, Хрвата и Срба, ишло је мирно без икакве песме и усклика улицама до пред универзитет, праћени мноштвом публике, а за њима су ишли полицајци на коњима, који нису могли уредовати, јер није било никаквих изгреда. У Миховљанима, у Загорју, дошло је до сукоба између сељака и жандармерије — званично се тврди, ради неког процеса, — те су жандари пуцали и једног сељака тешко ранили. И један жандар је тешко рањен. Докле с једне стране јављају, да у Приморју није било последњих дана изгреда, дотле се опет с друге стране јавља, да је било у Гробнику и Сењу прекјуче у ноћи великих демонстрација, на што је много њих ухапшено. По појединим местима у Приморју здерани су плакати, којима се објављује преки суд и писане су под бановим потписом на њима разне погрде на бана. Загребачкп судбени сто пресудио је јуче гимназисту петог разреда Јанка Томића ради „буњења“ на три месеца строгог затвора. Универзитетски ^аци су закључили, да опет посећују предавања, јер им је реккор изјавио, да је академски сенат учинио све, да се универзитету и ^ацима даде задовољење, због бруталног и изазивног понашања шефа полиције Михичића и његових полицајних органа. Ђаци су отпослали депутацију подмаршалу Тосу, заступнику команданта кора, да га моле, да обустави свирање војене музике на Зрињском тргу, ради опште на родне жалости услед последњих несретних догађаја. Тос је депутацију примио љу базно, те јој је изјавио, да он ту са своје стране не може ништа да учини, али да ће то јавити корпскоманданту, док се овај врати. Од ухапшеника је дотерано у Огулин 180, међу њима само из Фужина 61, а из Пласа 31. Осим тога ухапшено је у Брилиру 14, а у Новима 9 особа. * * * Примили смо од нашег нарочитог извештача из Дубровника допис, који ниже доносимо, изостављајући из њега оне ствари, које смо већ пре у нашем листу донашали. „Побуна у Хрватској изазвала је код Хрвата у Далмацији и Дубровнику велику сензацију. Демонстрира се у великим масама Спљ^т је предњачио. Тамо све ври, ко у улишту. На 21. о. м. сав Дубровник у жалости, јер се тога дана давале задушнице погинулим. Фењери бјеху застр ти црним велом, а упаљени. По прозорима висијаху црни ћилимови. Док се мољаху за покој погинулих на молбу Хрва та и Срби и Аутономаши затворише дућане. Исти дан у вечер хрватска омладина демонстрила је, пјевајући кроз град родољубне пјесме и клицајући Бану Куену „регеа!“! Опћина дубровачка пострадалим удијелила је 2000 кр. Било је коротовање тродневно. У неђељу у позоришту био је митинг, на који бјеху позвани и Срби Дубровчани. Они одговорише писмено, што смо у прошлом броју донели. Српска опћина у Боки Которској и српска друштва на молбу спљеске опћине заискаше жицом милост од Ћесара за осуђенике на смрт у Хрватској. Овим чином показаше Срби, да се умију наћи брату у невољи и да не мрзе брата Хрвата, кб

Стр. 2.

ЗАСТАВА бр. 109. 17. маја 1903.