Застава, 29. 03. 1908., стр. 4

Знамо да има нашега народа у Бачкој и Банату, који је силом околности био принуђен да своју веру православну на пусти па католичку прими Та се наша бгаћ^ и сад сами навивају Буњевцима и Шокцима јер су пром ном вере по ва п о вести својих нових „пастира , морали „ваборавити с и на своје лепо име ср п ск о Та српско је име увек мрско било нашим влотворима, увек су наши непријатељи измишљавали ма какво друго име ва српски нароц, само да се не чу е реч — Србин, јер то влотворима нашим тако мрско и гадно, а нама тако ми л о и лепо име, подсећа Србина и у највећој беди и невољи на дане наше слободе исреће, наше самосталности и моћ и Зато су се наши влотвори увек тру дили па то и са д чине да прогоне и униште све што нас на нашу слободу и самосталност подсећа, а на прв м месту наше лепо име и милу веру православну Ми внамо да наш нарзд католичке вере у Славонији још и сад себе навива: Славонцима, Шокцима, католицима а ни када Хрватима. Тај навив 3 .Хрват“ донели су у Славонију као и у Босну католички фратри и државни чиновници, који се лР ег РУ т УЈУ и најмање из хрват’ ског народа, него су већином ренегати,’ новопечени > Хрвати и (ради што бо ље каријере, у недостатку способности стручњачке!), а пореклом: Чеси, Пољаци, Словенци Мађари и тд. којима се јшо придружују — „кшефта ради“ — Чивути, „нови Хрвати 4 Мојсијеве верз. Сам наш народ католичке вере у Сла вонији вна даније по народности Хрват. Али не каже ни да је Србин јер се католички попови већ од давнашњих времена труде да то „богомрско, шизма тичко и бунтовничко име „избију ив главе и нашој католичкој браћи у Славонији као што су и у Маћедонији то исто чинили Бугари и турске власти, да отуђе мирну рају од шумадијских хајдука и црногорског горског вука — Наш Народ като ј личке вере у Славонији и сад каже да је Славонац или Шокац а да говори рацки тј српски, (с рпс к и не сме да каже, јер фратар му вели да је то — највећи грех!). Ношња католика је као и православних, језик исти, песма као и у Бачкој, игра као и у Срему; ничим се не разликује од православног само — вером. Та и стари наши књижевници католици славонски називаху свој народ Словинским а не Хр вацким. Дакле били су уверенио томе да нису — Хрвати, а због вере католичке не смедоше рећи дасу Срби, јер је онда Србин и православни нераздвојно било.

Та и сад наш народ назива веру правосдав нусрпском вером тесе према томе ми слило у прошлости, чим ниси православни престајеш бити и Србин. Ми сад знамо да то није истина, и света дуж ност треба да нам је, да се против тих и тима сличних тврдња најодлучније бранимо Кад можемо са правом довикнути разним „пропагандама“ у Херцег-Восни да су тамо |и православни и муслимани и католици један народ, српски зашто са исто таким правом да не можемо рећи и свима нашим непријатељима, да је словенски народ у Славонији, у Срему и у бившој војен ј граници чисти и прави — Србин пра|ВОСлавне и католичке вере; у Славонији и Срему старосецелац од најдавнијих вре мена а у војној граници староседелац и досељеник на од турске силе опустошеном, а од старог становништва „страха ради“ напуштеном вемљишту Време је ивбрисало из успомена угње теног, заробљеног, и одрођеног нашег народа многе истине, које пред њим силом крије нови му „намет-пастир и и „духовни отац и ; најсветија је наша дужност да отварамо духовне очи заслепље ном роду нашем, да бранимо наше лепо име од сваког непријатеља а веру -тштујемо сваку која се где затекла само Чражимо да се проповедници вера вадовоље са својом паством а не „прескачу и у туђестадо — у крађу и отмицу; јер брат је мио ма које вере био, а прошла су она времена верске борбе и мржње, врем на инквизиције и тортуре Даназ се удружу у љуцка друштва не по вери као у ст.фа времена, него по народности; данас желе људи једног језика, једних сбичаја једне прошлости и једног порекла да у заједници живе, а вера се свачија поштује и признаје Некада су се и људи разних хришћанских вера мрзили, убијали, робили и заробљавали, а све „у што већу славу“ благога нашега творца и његовог јединородног сина и сматрало се ва богоугодно јдело и хришћанску врлину стаманити и ;упропастити оне, који се не крсте истим ? крстом. У тој „богоугодној и работи особито су се „одликовали и предци оних, .који још и данас тврде да је њихова јвера најбоља и јединоспазавајућа. Наш на род српски је врло несрећан да се баш у његовој средини и данданашњи оди гравају верски „мегдани и туђих најамника — верских „мегдинџија и , те баш с’ тога је дужност нассвију, даи наш народ, нашу једн крвну браћу као и остали свет — упознамо саистином и правдом а отпор дамо средњовековним верским „а вантуристама 44 и „витезима и мрака и не знања, верске мржње и нетрпељивости. Не

днјмо да верска разлика служи и даље као оружје нашим противницима а против рода нашега

Србин

их двље. Међу овим нападачима главни су били Станко Мвљчевић, вапетан под Кшр ђорђем Тома Вучић — Перишић и Петар Туцавовић. Кад је поц Радован Вујовић донео Мило шу поруку Х»џи-Проданова брата и игумана Пајсиј«, Милош му одрешито одговори да у њихово друштво не приетаје и да буна, у ово време, може стати народ само нових жртава и нових беда и зато им је саветовао, да гледају како знаду да се смире и народ не губе. 31 тим Милош извести о свему Сулејман-пашу, а сам отиде на разговор Ашим бегу, муселиму рудничком, воји га је, извештен о догађају у Трнави, био позвао на разговор. Милош, по што је уверио муселима да нико из нахије руд ничке није умешан у овај посао, договори се с њим да скупе вметове, пандуре и одабрзније људе и да се с нешто муселимових људи крену против Хвџи-Продана и његова друштва. Милош је мислао да је најбоље шго пре угушити буну и не дочекати турску војску коју би Сулејман паша послао. Том се приливом Милош побратими с Ашам-бегом, што је значило да су прилике биле тешве и неодређене и да се свак обезбеђивао од опасности. У то време стигне већ Милошу и порука од Сулејман-наше. Везир му је препоручивао да се постара свакојако буну да утиша, уве равајући га да ће свакоме кога он преда бити опроштено, ивузев Хаџи-Продана и његову браћу. Стишавање буне поверено Милошу билоје и ствар поверења од стране Сулејман-пашине и ствар надлежности Милошеве, јер је он био

обор кнез над нвхијом рудничком, крагујевачком и пожешком. 11. Михош и Ашимбег дођу у Чачак. Куд год су прошла Милош је стишавао народ воји је био врло усколебан, представљајући му све о пасности које могу из буне поникнути. Из Чачка Михош и Ћор Зука, поглавица муселимових људи, крену се с једним повећим одељењем Орба и Турака против Х|џи-Продана, који се из манастира Трнаве био повукао у Небошпланнну. Оно нешто војске што је био исвупио прсла је одмах чим је чула да против њих иде и Милош с Турцима, јер је свет био увераван да ће и Милош у буну. Најзмд, ХаџаПродан, гоњен од Арсенија Ломе и Ћзр Зуке, побегне сам са својим момцима и браћом пре ко Мораве. Породица његова пав с валуђером Пајсијем буде ухваћена у Горччићу. Кад је Милош с овога похода сишао у Чачак, тамо је већ био стигао ћехаја Сулејман-пашин с нешто војске. Међутим Хаџи-Продан, измакоши својим гониоцима дође у село Јежевац Николи Жујовићу, где дозна да је Никола Вукићевић из Светлића почео бунити нахију крагујевачку те одмах оде к њему. Никола Вукићевић понуди тада Хаџи-Продану да се врати одакле је и дошао и да лобуни народ у пожешком, старо влашком и ужичком крају. За тај му је посао дао нарочиту прокламацију, под својим именом, датирану 25. септембра 1814. год. «у збору народњем«. «Нека је на знање свима

внезовнма, кметовима, бимбашама и буљувбашама у ужичхој, старовхашхој, новопазарбкоЈ* и пожешкој охији да смо ми, у име Бога и по ааповести русвога цара и Госпоаара ћ фђа, свом снагом, противу Турава устои, &оје смо већ из више нахија протерали. Стога свима вама у гореименованим иахијама препоручујемо, да вао и ми устанете и Турве гоните. Шаљем вам Петра Дугоњу, воји је сад бвш од цара дошао, и Х^џи-Продана и Моића Радоњића воји ће вам за старешине оне поставити, воје ви будете хтели...« Најзад енергичан позив да се сложно устане против Турака. Ну Хбџа-Продан није смео да се прими овога посла, он је већ чуо д^ је свуда објжвљен опроштај свима саучесницима; видео је да устанав има елабе изгледе и гледао је да се дочепа Саве. У то дођу у врагујевачву нахију Милош и Ашим-бег, послати од ћехајапаше да стишавају народ. Паша је остао у Чачву. У Книћу Милош нађе бунтовниве готове на отпор, било их је на хиљаду људи. Милош, Ашим бег и уз њих Милосав син внеза Теодосија имали су хиљаду Срба и сто педесет Турава. Ну Милошеви људи били су наоружани више батинама него пушвама, јер су оружје врилн од Турава, сем тога слабо повазиваху вољу да се туву са својом браћом. Милош ступи у преговоре с бунтовницима и успе те му му предаду главније коловође, међу њима и Сима Милосављевић Паштрмац, барјавтар и џелат војводе Антонија Пљакића под Карађор-

Нови Сад, 29 марта.

Смешан. Из посланичких кругова добијамо овај извештај: „Ви не можете ни замислити, колико је смешан др. Полит у угарском сабору. Ви сте обележили ону страшну ивлапелост и збуњеност, која избија из његове најновије интерпелације. Али оно, што изазива у сабору тако необичан смеј, то нисте обележили, а тешко је то и описати. Посланици су сазнали да др. Полит кад некога хоће да похвали, увек спомене и то, да је тај богат човек, врло богат човек, милијонар и слично. Тај „Политов демократизам и већ су толико пути исмејали. И замислите сад при последњој интерпелацији прохтело се дру Политу да похвали свога брата либерала из Србије Воју Вељковића и поче: .. . „Ово дана, мислим ономад, најинтелигентнији српски посланик, врло богат ”овев Воја Вељковић.. и Све прште у смеј. Само су га неки сажалили и рекли: Ман’те сиромаха; не може друк чије! Познато је целом сабору и то, да др. Полит кад говори о неком питању, мора уплести себе. И све оно што се њега тиче износи као најважнији разлог. И замислите н пр. говорио је о томе, да влада не сматра више за дужност да одговара на интерпелације. Други би начелно говорио о тој ствари, а др. Полит поче: — Кад сам ја. . . (Ту је већ настало смешкање, јер је цео сабор знао да ће доброћудан г. Полит мало да се похвали.) И др. Полит продужи: — Кад сам ја у седамдесетим годинама интерпелисао моћнога Коломана Тису, увек сам за 30 дана добио одговора иако нисам био присталица његов...“ Нема сумње, да др. Полит кад кад освежи и разгали посланике. И биће без сумње многима веома жао, ако та смешна и доброћудна фигура нестане из сабора. Иови Сад, 29. марта. Српска самостална странка против бана Рауха. Брзојављају нам из Вагреба: Српска самостална странка издала је отворено писмо против бана Рауха Беди га да је он обедио српску самосталну странку, да је она управ велеиздајничка, јер стоји V служби Србије и Босне и ради на преврату. Да су оваке обеде посве неосноване, то Ј*е сигурно. Та српска самостална странка баш напротив поткопава углед Србије, Беди српски народ да је незрео, јер не даје већину србијанским самосталцима Пlто