Звезда

БРОЈ 3

3 Е Е

3 Д А

СТР. 21

У том глумац доврши монолог и удалп се спозорнице. „Браво! браво!" заграјаше они у позадини, уздижући се на прсте и бесно запљескаше над самом главом намргођена господипа, а један се од њих тако размахну, да га је ударио свом снагом. „То је грозно! Доста!" И намргођени господин шкрипну зубима, скочи с места, па истрча у ходник. „Мој плдшт, брзо нлашт!" довикну слузи, на заогрнувши се, наже безобзирце пз позоришта. Орзт. А. П. хЛЕГХА НЕИТАКЕРА мисирсна приповетна

(НАСТАВАК) (3) У округлом простору је горела само слаба луч, кад јако погружени свештепици стушшге на земљу, којаје замењивала камени под у светињи над светињама. При дрхтавој светлости дође висока гомила, гато се тајанствено узвисила изнад мрамора, још загонетнија са својим свлним •борама. Пред њу поставшне св. ковчег да онде лежн непомнчно читаву годину дана, падоше сва на колена шапућтћи у молитвп сваки час речцу: И-ха-хо, п наста богослужење изнова. Срца се наиуншпе вером и нобожношћу, душе се вивуше у небеске висине, тајност божанства обузе ■све и завлада тишина, свечансст и све у храму испуни свест присуства самог божанства. А кад се и ти обреди свршише, повукоше се сви из •светиње, а у њој завлада опет мир и тајанственост. 11о не нотраја дуго, кад се зачу шум... вслика завеса што је заклањала споредан ул?«з, иолако се номакну а иза ње ступи у храм п његовпм тајеама висок младић, па се онрезно нримаче светом киту и кутији, што је стајала пред њим. Стресе со, алп свест и воља му се новрати и он се сагну најпре ковчегу, жељан да отвори светињу, коју сила нрастарих п божанских закона забрањује световњаку и додириути, а камо ли завирити у њен еадржај. Него кад се он сагну, указа се нза завесе, откуд је он дошао, и друга прилика зеленкастих живих очију и погнута тела, те се поче њему примицати. Мл&дић нодигну тешки заклопац од ковчега алп он шкрипну, рако се није одавна отварао, и уједно осети он за собом нечијп брз дах. Он се нагло окрену, н угледа за собом човека у белу оделу свештеничаом. Руку је уздигао и у њој се светлво сјајан нож. Младић га п])епознаде, згрози се, али још пре ио што је могао викнути, згоди га гвожђе и он у паду иусти од себе очајан, загушљиви крик. Него руком је грчевито држао заклопац св. ковчега па га повуче собом, превали га и но поду се нросу његова скривена садржина: обична, замуљена Нилова земља. Него на те необичне гласове похита неколико свештеника, што су чували стражу у храму, и засташе зачуђени и изренађени на прагу светиње вад светишама. Свети ковчег обешчашћен, првосвештеник држи у једној руци крвав нож а другом упире на човека, што у крви лежи на земљи. Похиташо да га поднгну. Бад му се приближише, нрепознаше са ужасом у њс-му самог свог омиљеног — Фараона Ментесуз>а. Они га немо подигоше и нронеше крај застртог кина, који се и на даље

тајанствено дизао у свој својој нерешеној загонетци. Слаб пламен од уљанице у тај мах се љуљни и јаче засвегли, и са блпставог мраморног подножја засветлеше златни хпјероглиФи: — ни један смртнп човек пије подигао мој вео! 3. Мисир се завио у црно, смрт Фараонова се огласила ио свој држави. По улицама иду у гомилама жсне, замазале косу блатом и лелечу лупајући се у прса; л>удп вавукли на себе изношене хаљпне, па их у знач туге раздерали на прсима, свештеници престали метатн браде и косу, већ иду онако обријане главе. Свуда завладала жалост велика чак се није иазило ни на уобича.јене поздраве. Али нрава се туга усредсредила у краљичинам одајама. На узвпшеном душеку, покривеном лавјим и леопардовпм кожама, почива дивна краљица Нентакора, чију лепоту слави послушни мисирски народ исто онако силно, као и доброту умрлог Фараона. Око ње седе на ћилимима многе дворкиње распуштене косе. Једна се од њнх одвојила, села иред краљицу на уз танкп глас сребрних жица са медоне хар®е пева тужну песму: Твоја рука држи моју руку; ал гле: заневала мала ласта, да те внше за ме нема! Не иди, срећо, још од мене, ослави рукусвоју у руци мојој! дико... У соби влада полутама. Дивнн изглед на уметне кра| љевске вртове п околне грађевине од углачаног. румоног мрамора, што онако силно одбијају сунчане зраке, затвара мрачна завеса. Пред лацем кућевног бога гори света ватра у великом свећњаку, окићеном лотовим лишћем, немирним пламеном, шири мирис и слабо осветљава смеђу леноту растужене краљице. Већ седамдесет дана траје жалост. Лешвна краљева се већ балзамовала, спремљене су биле и свечаности за укоа, заказао се и дан за велики суд, кад ће над мртвнм телом Фараоновим најодличнији људи из читаве државе оценити његов рад и живот и праву му успомену предати псторији и папирусу. Па дође и тај дан, којисес велаким не отрпљењем одавна очекивао, јер пеке чудновате приче кружиле су о смрти Фараоновој, и оне су све пуниле зебњом и радозналошћу. Простији су, истина, само већала о томе. да лн би могло битн могућно да краљ нпје умро природном смрћу; одличнији су знали да су га нашли убијена... нијо се извесно знало где... само у рани је био свештенички ноЖ; па за то се но тражи убица. II сада, ту је било отвороно поље нагађању: шта се ту могло догодитн. Многи, који су хтели да даду себи важности, говорили су да онп знаду све, само — такве ствари ннсу за говор. Чак се и у женским друштвама говорило о томе, али с тих неизвесних пптања се брзо прешло на неку изванредну тканину У коју је мумија замот.чна и што ју је самп краљица откала од пређе, којој је сваки комад био састављен од 330 нитн .. на нослетку, ко зна, више су пута знале додати, да ли и ту има шта истине. Колико се тог каже, само што свет није више тако невин, да у то све верује. Али ако се убица иије тражио јавно, трагао се тајно. Неитакера је обећала велику награду оном, ко јој гадокаже. Али то нпје помогло ништа, тајна је остала тајном. На Неитакеру је ужасно утицала смрт Фараонова. Љубав његова угаеида се за њу баш онда, када јој је највише требала. Миого савлађивања ју је стало док се само привикла на ту страшну збиљу, да њега више нема. Свој оп-