Звезда

БРОЈ10

3 В Е

3 Д А

СТР. 75

Сви поустајаше иза етола кад уђе кума Јулка уз дерњагзу шурета, кога је Савета уз пут протресла, од једа што се оно обрадовало новоме госту. Мстина, Саветин муж не беше са свим устао, него у погнутом положају издигнувпш се мало са столице поздрави кроз зубе госга са: добро нам дошли са нута око земље! Али то није кума Јулки ни мало сметало да одмах седне за сто, иољубивши најпре Саветину матер у руку и бациввш оштар воглед на другог госта, који је био мушког рода и седио до Саветине сестре, младе удовице. Кума Јулку није изненадило што је јонг једног госта код Саветиних затекла, јср је била позната ствар да они често имају госте било на ручку или на вечери, него се себи чудила како није до сад ништа сазнала о томе новоме познанству њиховом, а често им у кућу до.лази. То јој да повода мислити, да се ту нешто од света крије, иа зловољна што није и у ту тајну посвећена, после трећег залогаја уграби прилику да знаком покаже младој удовици како јој ее гост не допада. Тај гост није био нико други, него песник Салко из Карловаца кога кума Јулка није познавала, али чије је љубавне песме једној њеној млађој пријатељици она дочепала, кад се са пријатељицом завадила због једнога свога писма, које се и почињало и свршавало са зумбулом, јер се кума Јулка у њему обратила једноме господину са „мој зумбуле", а завршила је писмо са тестаменталном изјавом: да јој се, кад умре, зумбул у руке мете, да га собом и у гроб понесе! - Салко је прекииуо односе с овим љубавним идолом, али на доста незгодан начии, а сад је у иокушају да закључи брак са миразом баш у месту где се и оне песме налазе, па упућен бивши на кума Јулку као притежаоца тих песама, а не познавајући је, он је дошао код Саветиног мужа да га као њеног доброг познаника умоли за посредовање у овој деликатној ствари. (свршиће се) — 1

Р О Б (Ј. П. ПОЛОНСКИ)

Коприва густа Окпо је скуила; Жалосна врба Гране је свила. У даљи чамци €а белим крилом ; На окну гвож!,е Цикти нод пилом. Зло прошлих дана Са душе пада; Слобода, море Маме га сада. Духа је доста, Нестаје мука... 'Гек ухо слуша И пили рука. Р.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА (наставак) V На станици се гураху комисионари разних гостпоница у капама са ширитом, довикујући називе својих гостионица и нуде^и омнибусе. Супрузи Иванови и Коњурин стадоше У чуду. — Куда ћемо? У коју гостионицу? пита ГлаФира Семјоновна мужа. — Ах, матушка, од куд ја знам! — Па опет, треба... — Сад је модеран узвик „вив ља Франс," с тога хајдемо у „Хотел де Франс." Има ли овде „Хотел де Франс?" упита Николај Ивановић руски. Комисионари ћуте. Јамачно, у Ници, или није било такога хотела, или омнибус тога хотела није био на станици. — „Готељ де Франс"... понавља Николај Ивановић. — Чекај, чекај... како би било да улиташ која гостионица има руски самовар, на тамо да идемо; јер, од како смо на страни, још нисмо љуцки чаја пили, рече Коњурин заустављајући сапутника, на се и сам окрете комисионарима и викну: — Ребјата! (децо) Ко међу вама има у гостионици руски самовар ? — Комисионари, разуме се, нису знали руски. — Руски самовар, „пур те"... наставља Николај Ивановић, и тумачи евоје речи знацима. Сви ћуте и гледе. — Неразумеју! рече он и рашири руке. — Глаша шта је теби! Преведи им на Француски. — Самовар Рјус. самовар Рјус... Пур ло буљант, пур те... Еске ву аве дан ља готељ ? рече она. — Аћ! та(1агае (1^81ге иае ћоаШоне! (Ах, госпођа жели буљоа])) досети се неки комисионар. — Не, не, буљуар, него самовар Рјус, са угљевљем. — Самовар! дрекну Коњурин. — Ма'13 ои1, топ81еиг... Ватоуаг ги§8е с' ев!; ипе ћо1и11о1ге. (Та да, госиодине... Руски самовар то је буљоар). — Ама, шта си окунио булевар те булевар! Не треба нам булевар, што ће нам булевар? Дај тн нама стан макар у уличици, само нека буде самовар! — Иване Кондратијевићу ви друго говорите. Остав'те се ћаскања... Ниги ви њкх, нити они вас разумеју, задржава Коњурина ГлаФира Семјоновна. — Морају разумети, кад воле руске новце. — Ама, на што ту говорити? узвикну Николај Ивановић. Они су дивљаци за самовар. Батали, Иване Кондратијевићу, па хајде на срећу у нрви омнибус, који је на релу. У какву нас гостионицу доведу — биће добра. Та ми и онако не знамо која је гора од горе. Ево омнибуса. Напред! Иван Кондратијевић притрча првом омнпбусу и рече: „овај изгледа мало новији омнибушчић", на се посади. За њим уђоше и супрузи Иванови. Живо набацише њихове ку®ере на кров омнибуса и омнибус пође, минувши раскошпу баштицу пред железничком станицом. У баштици су расла номоранџина дрва еа