Звезда

БРОЈ 11

3 В Е 3 Д А

сгр 83

— На те песме није спевао бележник Красић него Салко Божески из Карловаца, рече домаћица, па се грохотом насмеја кад виде како се збуни Салков изасланик, ко.ји је непрестано тврдио да се ствар тиче бележникове женидбе ! - Па да Салко, рече гост збуњено. — Јест и ја кажем Салко, потврди кума Јулка подругљиво. — Па шта је са гиме што је Салко спевао те песме, уоита Булбулдеровић тек да што год каже? На срећу Булбулдеровићеву наиђе у томе тренутку Жвакић, па се љутито обрати кума Јулки: — А што ви мене доведосте у иеприлику? Какав бележник, каква булућност, какво наслеђе, и шта има ту за мене добро да буде?! Па то је она будаиа из Карловаца, Салко, хоће да се жени из Београда, па чуо да је Мицика код вас склонила некакве његове иесме, о којима је будући таст добио пашквилу, те сад муку мучи да их се докопа и да докаже како је пашквила лажна. Ето у чему је сгвар, а ви направисте читаво чудо на сред улице! — Па да, у томе је сгвар, усуди се потврдити Булбулдеровић. — А шта је онда ово, цикну кума Јулка, па тресну о сто Косарино писмо ? Жвакић први дохвати писмо, па га стаде на глас читати, поцупкујући ногама и иогледајући час на кума Јулку час на несрећног изасланика Салковог. — Ово значи: промена фронта, узвикну Жвакић кад је прочитао писмо! — Дакле тако, драги пријатељу, обрати се кума Јулка Булбулдеровићу? Примате ме у кућу и за то ме задржавате на ручак да са мном шегу терате, па после дај песме, а? — Е, и даћу их и нећу их дати, то је моја ствар. А чупавом Салку можете рећи, да ми се лично обрати, јер сад све зависи од мене. Ако хоће Косару и она њега — он ће писма добити; а ако хоће мираз — добиће их Мицика. То кажем и при томе остајем, јер ја сам навикла само добра дела да чнним, а ово ће дејствовати и на принцезу. — Ама сто пута сам ја казао, да се не мешам у та женска посла, па ето опет ме ђаво нанео, рече Булбулдеровић устајући да пође. Хајде Жвакићу да идемо, добро смо прошли и ја и ти. Добру ноћ, кума Јулка, па извините... — Лаку ноћ, испрати кума Јулка госте, па тресну вратима за њима.

Дуго се превртала кума Јулка „пуна уста" док је заспала после овог бурног дана. Разминтљала је о свему што је тога дана учинила и склапајући очи изусти: ништа! Бранковинени. —

ИЗ ШНЕ-1 XIII Пролећне очи идаве Љубица диван сплет, И.ч меке гледе траве У динни, ведри свет. Берем их, ал' ми блуди Читавих мисли рој, А песма ври и.ч груди Славујев то ,је пој. Опева чежњу бајну. Долина бруји сва И моју нежну тајну Већ цела шума »на. М. где поморАнџе зру од Н. А. Љ Е Ј К И Н А (наотавак) ао Преоденувши и умивши се, супрузи Иванови и Коњурпн изидоше из гостионице да разгледају град. ГлаФира Семјоновна се обукла у нову одећу, купљену у Паризу, и метнула на главу неку, тако чудну капу са рајском тицом, да је свратила на се нажњу чак и онога келнера, што им пре два сахата издаваше собе. Он је седео у бироу гостионпчком. што беше доле, на изласку, и сводио некакве рачуне. Опазивши нове госте где силазе, он задент писаљку за ухо, приђе им, и не екидајући ока с капе ГлаФирине, говораше нешто француски, — Глаша, шта тај говори? запита Биколај Ивановић. — Каже да. имају добар таблдот у гостионици; да доручак је у 12, а ручак у 7 часова — Остави га! Ја сам мислио да је што друго, пошто он једнако у те загледа. — Доиала му се моја капа, па зато загледа— Е, баш и јесте капа! рече Коњурин и цокну језиком. — Као неки велики колач, као нека лађа, — тако изгледа. Ако ви пођете с том капом кроз Петроград, нси ће вас са свих страна окуиити. — Молим, молим, какве су то глупости? Разуме се, кад би ову капу носила ваша жена, која је глупа, а при том трбушата, онда разуме се... — Моја жена неће то ни носити. И да јо позлатиш — не би је нонела. — А што си ту бриљантску гривну на руку натакарила? Не идемо, ваљда, у позориште! рече жени Николај Ивановић. — А како би без гривне? Видиш ли ти да је ово Ница: овде живи највиша аристокрација. Супрузи и сапутник њихов изидоше на улицу, прођоше једно стотину корака и кроз једну улицу опазише море. — Море, море .. окуии ГлаФира Семјоновна. — Ето ту, на морском брегу, све се искупља. Ја сам читала о Ници у једном роману. Највиша публика, најпомоднији накити...