Звезда

БРОЈ 11

3 В Е

3 Д А

СТР. 87

МИСЛИ РАЗНОЛИКЕ фотографисане миели разних душа, по туЗ?ешг котиву

(наставак) Шта мисли млада девојка: Да је живот врло иријатан пронадазак: да је свет о њеном рођендану створен, и да је немогуће, да еу људи, о којима се у старим књигама ирича, одиста живели; да сунце еамо зато сија, да би онамогла разаиети свој нови сунцобран; да сви људи на улици нримећују, кад она има нову аљину; да треба, што је могуће пре, похитати, да се оно мало, што ее у школи научидо, заборави, пошто је све то непотребно и само зато измишљено, да се деца муче, да ннје ни мало нужно знати, где лежи Шпанија и колико становника има Београд а колико Беч, кад се имају лепе плаве очи; да ничега лепшег нема од једне игранке; да је озбиљност живота, о којој татица увек прича, родитељска измишљотина, само да се неком улије страх, као оно у детиљству: „баубау!"; да је просто преступ бити стар и ружан; да болесници своје болове, по свој прилици, уображавају, јер она, ето, ништа не осећа од тога; да ће јој будућност све донети, што жели а, осим тога, још и пуно, пуно пријатних изненађења; да ће све увек тако остати; да су двадесет и две године чудовиште од старости, до кога она неће никад доспети; да слика, коју јо.ј показује огледало, није баш ни мало на одмет; да се њене пријатељице ужасно „шнирају", па опет немају тако танак струк као она; да се поручников животни позив састоји у томе, да игра валцер и да служи као салонски украс; да је онај, који је у стању да се .унтерхалтује" са Мицом и Ангелином, човек без икаква укуса; да је права будалаштина, кад мајке и тетке причају, како су, као бајаги, и оне некада биле младе и лепе; да се друге мајке много више старају за забаве својим кћерима, него њена; да је то само прост пзговор, кад тата каже: „Моја ми срества то не донуштају", и да тата здраво глуп изгледа, кад то каже; да је Матилда уображена стварчица, ако мисли, да је г. Мирко на њу бацио око, кад човек има са свим други укус; да су све књиге, које јој допуштају читати, ужасно досадне; да она све разуме, што се у другим књигама догађа; да је „рад" реч, која важи еамо за друге; да је свет без икаква уживања, кад се никакав младић не нађе, да нам што год лепо каже; да она није нимало сујетна и само из пристојности нолаже тако много на своје одело; даонаувек има право; даврло мало једе; да су браћа несносан, непоетичан народ, чијаје најревноснија тежња, да разоравају младо-довојачке идеале; да је сасвим немогуће, да би и она могла остати уседелица; да није баш потребно љубити свога мужа, али да је неопходно према друштвеним обзирима и за самопоштовање нужпо становати на Теразијама и тоалете имати по последњој моди. Шта мисли „ самац" : Да је слобода дивна ствар; да су његови нријатељи прави дедаци, кад се дају упецати; да би он хтео да види тај мамац, који би он загризао; кад би њему могло да надне на памет, да са неком „туђинком" вечито заједно станује! да су жене само за то створене, да би човек могао што пре оседети; да би он пре умро, него што би допустио, да макар каква кецеља над њим командује; ца ништа не изгледа шмокљастије од мужа; да он, и кад му је дух иајбистрији,

никако не може да схватн, како може човек, животиња једна, својевољно отићи на вечиту робију; да се жене баш саме и труде да људима омрзну брак; нраво је неко казао: Свакп брак је крсташки поход, при коме, на жалост, само мало њих стигне у обећану земљу; а онај несрећни СаФир: Брак је гроб љубави а жена је одмах крст на гробу; чак и добар брак је вечито кајање; он познаје много људи, који не би смели у рат поћи, који се боје бесна пса, који се страше од ватре и од воде, па инак су имали куражи, да се ожене — ужасни људи! Погинути у рату — славно је; скочити у воду — може да се деси; убити се из пушке бар зна човек за што; али убити се браком — брука! Оженити се значи: своје дужности удвостручити а своја ирава преполовити; он даље мисли: да је брак најдуховитија ствар за лудаке а најлуђа за духовпте људе; да браком жена постаје нешто, човек — ништа; да на једао кратко „хоћу!" следује у браку хпљадама: „нећу!" да у браку најпријатнија улога не припада ни мужу, ни жени, него једино домаћем нријатељу; да је, према томе, пријатније бити домаћи пријатељ, него ли муж; да је брак идентичан са дечијом вриском и домаћим ненријатностима; да се жена може само дотде називати пријатним створењем — докније наша. да и најлуђа жена хоће да је паметнија од мужа; да њему његова домаћица умв да удеси угодније огњиште, него што би то жена учинила; да он њој, ако не слуша и ако му више не би била по вољи, може показати и врата; да је жена једно веома скуноцено зло; да се он у своме момачкоме положају и сувише добро забавља а да би могао мислити на какву промену; да би већ и једина реч: „Пуница" била довољна, да га испред самог олтара одјури; да он баш зато, што се не жени, ноказује своје духовно нреимућство; да га све мајке његовог нознаничког круга без престанка лове; да он треба само да пружи руку, па да добије најлепшу девојку, али да он није луд; јер је брак пун џак змија са једном јегуљом, а он је сигуран, да не би извадио јегуљу, и да би га његови другови и паметни пријатељи лено исмејали, кад би тако лудо натрчао; и, на послетку, да још ништа није пропуштено и да се за такву лудорију има увек довољно времена — тамо... тамо, кад се осете незгоде старости... а, дотле, да живи безбрижан живот! Шта мисли уседвлица: Да је својевољно остала неудата и да је на сваки прст могла добити по једиог човека, само да је хтела; да су женске, које су човека задобиле опробане кокете; да људи сви скупа нити имају укуса, нити памети; да је и она некада била довољно лепа, да човеку занесе памет и да она то није учннила само из чисте чедности; да се људи обично онаквима жене, какве им најмање приличе; да је брак у самој ствари нешто непристојно, и да се она због тога (и из простог стида) никада нпје могла одлучити; и после, да никада није доцкан..., удавале су се и старије; само кад се онај прави појави... Шта мисли сввкрва: Да би њен син, само да је њу нитао, са свим други избор учинио; да њена снаја није имала нрава, своје очи чак до њела уздићи; да је њен син могао да начини много бољу партију и да је бољу и заслужио; да је непојамно, шта је он управо на њој нашао ; даје за једну мајку веома горко, ако у кући свога сина нема чак ни то право, да се свађа са куварицама; да снаја дражи сина противу ње, и