Звезда

СТР. 86

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 11

неку милину! Ја га гледах дрхтећи, чекајући да ми нрозбори коју реч. Ђутао је, донекле. — Што се смејете толико? — упита ме суморним гласом. — Не смејте се више толико. — Ја тако нлачем, — промупах. Видела сам га, у мраку, како је пребледео. За тимје својом руком узео моју и држао је неколпко тренутака: сав мој живот је прострујао кроз ту руку и ја сам се сва тресла. — Јадна и мила жено, — додао је тихо. Пустио ми је руку и отишао лагано. Тако сам га љубила. И колико сам плакала, на тој тераси, где допираху сви мириси чаробног летњег цвећа. Очекивала сам га свако вече, напрежући ухо чим чујем зврјање кола, која би долазила из Напуљз: и дошло би какво лице, које ме се не тиче. Њега не беше и ја ћасках, смејах се, кријући своје узбуђеље речима и осмејцима: сви су одлазили: ноћ бп у велико наступила, он није долазио и ја бледех као мртвачки покров, убијала ме је хладноћа осаме. Госпођо, он је био код вас, тих вечери, јер ви сте ми га одузели, док ми он још није казао да ме љуби: а сад ми то неће рећи никад више, никад нећу чути да његов глас прозбори најмилије љубавне речи, љубим те , без којих ниједна друга реч не постоји! По кад кад би дошао, врло касно. и одмах би се мој бол утишао: али ви сте ми слали, госпођо, човека замишљена, удубљена у своју тајну, који више није имао очију да види, нити ушију да чује. Долазио је од вас. Једном, госпођо, пратили сте га у колима, до угла улице ! хпто иде поред моје виле: и ја не сумњах ништа у та кола што се враћаху. После сам дознала. Пратили сте га к мени! Ви нисте били љубоморни. Ах колико вас мрзим, слаби створе, што отимате срца, што отимате љубавнике, задржавате их за увек, и нисте љубоморни, ни на једну жену, ! толико је ваша драж, створена од слабости, јача од сваке ствари и од сваке особе. Колико вас мрзим, за ове две године сурових тајних болова што ми их зададосте, за ове сузе што су истрошиле свежину мог лица, за ово свакодневно убијање свих мојих нада: колико вас мрзим, због мука које вас ради претрпех, вас која сте, како веле, нроста, нежна душа; колико вас мрзим што љубите Франческа Санђорђиа и што вас он обожава, што за две године није никако престао да вас обожава, што је сваког дана, сваког минута ове две године претпостављао вас мени. Колико вас мрзим због тога што сте, због тога што представљате. Моје очи су црне и кад би ми љубав улила сву своју нежност, ја не могу да загосподарим овим дивљим погледом: ваше су очи азурне, с изразом дечјз невиности. Моја коса је црна и нрелива се у смеђу боју: ваша плава, коса чини вас анђелом. % Ја сам висока и не умем да се сагнем, а ви стемала имате мали узрасг који је мио љубави, јер човекова љубав хоће да буде и заштита. Ја се смејем увек: ви се смејете по кад и кад. Ја се кријем, кад плачем, из поноса: кад вас љубав гони на плач, ви баш плачете пред њим, а Франческо не може да одоли женском плачу. И док се ја стидим за све оно што радим, за све оно што говорим, у вама је безгранична снисходљивост жене која је просто жена, која зна само љубити и пренетп се сва у ту љубав. Ах како ја мрзим ту вашу плаву косу и те ваше азурне очи, како мрзим тај ваш нежни осмејак и ту вашу неописану снисходљивост, како мрзим ваше

име које имају и анђели, док се међу тим ја зовем Тереза, сурово име жене која, чезне и умире у страсти! Како бих била рада да, свега тога нема, да ваша плава коса опадне, да ваше очи изгубе свој невини азурни сјај, да богиње унаказе чисте младалачке црте вашег лица, како бих била рада да вас нема, да се нисте никад ни родили! Проклет онај дан и онај час у који сте се родили, проклет ваш први дах, проклет онај ко вам је дао ту лепу косу и те миле очи што Франческо обожава, проклет ко вам је надео име Анђелика, проклет ко вас је научио да се смешите, проклете, проклете све особе што сте их познавали, сви крајеви где сте живели, све сгвари између којих сте одрасли, проклет први пољубац којим сте пољубили Франческа, проклети сви ваши пољупци, они су грозница мојих вена, лудило мог мозга, проклество моје душе! * Покушавала сам да се спасем. Млада сам, у мени је инстинкт живота. Путовала сам, али ме је мој јад пратио свуда, у најдаље крајеве; покушавала сам да љубим свог учтивог и суровог мужа, али сам само узбунила своју савесг ; нокушавала сам да љубим кога другог, да ме ко други љуби, али нисам могла, нисам могла. Слика Франческа Санђорђиа, чиста, заповедничка до сласти, узвишена до туге, остала је у мени, неповређена. Нико жив, ни ја сама, ни Бог неће је никад моћи избрисати из мене: и ја идем да у смрти потражим снасења. Нокушавала сам да живим, покушавала сам да се надам. Покушавала сам! Очекивала сам да се његова љубав према вама расхлади; одрицала сам верност љубави, одрицала сам сталност женску, докле сам ја љубила до лудила, докле ме ништа на свету није могло утешити што нисам љубљена! Чекала сам, јер веле да је љубав, уметност, срећа, резултат узвишеног стрпљења. Али са свих страна, од свих особа, сваки дан добијала сам нов доказ ваше љубавн; готово све ми је говорило о губитку, саонштавана ми је сентиментална хроника ваше љубави, саопштаваше ми је хиљадама сведока, који мишљаху да ми причају какву равнодушну хронику. Колико вас мрзим! Знам све: и за то што знам, мрзим вас. Живели сте, живиге готово увек заједно, излазите заједно, заједно се враћате кући и ви свирате на пијаноФорту, врло умилно — он је некад мрзео нијанОФорте а он вас слуша, и разговарате се најнежније, најљупкије, а кад се он наљути, ваша је љупкост таква, да га победите. Ох ја сам страсна жена, ја имам бујну природу, ја не умем бити мила, ја не умем но да љубим бурно, до лудила: и тако ви сте ме нобедили, ви што сте мила, док међу тим ја што љубим свом силином свог духа и своје младости, кроз пет минута морам да кроз срце пројурим револверски метак. Госпођо Анђелика, ономад сам вас срела. Ишли сте једно уз друго, не држећи се под руку, али сте били тако здружени, имали сте тако нрожмане душе једним осећајем, љубили сте се толико, не говорећи, не погледајући се, да сам ја видела све. Видела сам да вас никад ништа не би раставило и да ја морам умрети. Моје очи неће вас видети по други пут заједно. Једно од нас троје морало јс умрети: а како се ви љубите и љубићете се увек. ја сам која умирем. С Богом, дакле, госпођо Анђелика: ја љубим Франческа Санђорђиа а мрзим вас. Ништа више. Тереза с тадиЈанвког МИХ. ДОБРИЋ, •§<**«!$.