Звезда

БРОЈ 11

3 В Е

3 Д А

СТР. 85

ПОСхЛЕДЊЕ ПИСМО — Натилда Оерао —

Госаођо, Хоћу да пишем вама, на овом самртном часу. Своју носледњу реч нећу да унућујем своме оцу, тако пријатном и тако равнодушном, тако трпељивом и тако хладном, нећу да пишем свом мужу, тако учтивом и тако суровом, нећу да му пошаљем последњи поздрав. Кад чују да сам се убила, веома ће се збунити, јер смртзадаје страха равнодушним и суровим људма: доцније ће рећи да је тако било суЏно. Десет писама, хиљаду писама, наиисаних у боловима ове самртне борбе, пред лицем овог малог револвера што се блиста као какав драгоцен накит, не би могло учинати да се мој отац и мој муж сажале или покају. Њихни лелени разлози рекли би им да је тако било суђено. Не, не, њима нећу да пишем ништа. Само вама, госпођо, и ако вас не иознајем, и ако ме не познајете, хоћу да кажем да умарем, убијајући се, хоћу да вам кажем за што се убијам. Има један човек, кога обожавам, а то је Франческо Санђорђио. Узалудно је да му кажем "поеледње с Богом, узалудно је да му препоручујем своју успомену, узадудно је све. Франческо Санђорђио љуби вас: ви љубите њега. Ето за што је све узалудно, моја љубав као и мој бол, мој живот као и моја смрт. Он вас љуби и ви га љубите: ето за што морам умрети. Писати вама, значи писати њему: ви сте он. Нрочатаћете му ово писмо: нрочитаћете га заједно. А трагични дах смрти, што веје кроза њ', даће слађи укус вашим пољупцима: огромна сласт ваше страсти биће зачињена са мало горчине, која ће јаче везати заша срца; силини ваше љубави нридружиће се понос што су други због вас патили, понос који имају најбоље и најслађе особе: он ће вам се чинити лепши, племенитији, достојнији да буде љубљен, јер није знао да вас изневери и пустио ме је да умрем; ви ћете му изгледати лепша, милија, дража, јер је због вас умрла једна жена. За вас умирем, госпођо: умрети за вас, значи умрети за њега: ви сте он. И последње суморне визије овог ужасног часа, те визије што ме доводе у беснило од страха, љубоморе, мржње, показују ми непрестано вас и њега, непрестано заједно; и те подругивалачке вазије веле ми, да вас својом смрћу сједињујем чвршће, да сте били љубавници и да вас ја везујем. Ох, Боже, Боже, Боже, немати прибежишта чак ни у смрти. * Госпођо, ја вас мрзим. Рекоше ми да сте били љубљени, да су најозбиљнији људи плакали у љубави пред ват1ти 1 ут ногама: знам да вам се Франческо Санђорђио предао сав, у најватренијој страсти. Али никаква љубав, ни из ваше прошлости ни из ваше садашњостн не може досећи ону меру дубоке, слепе, непроменљиве мржње што је осећам у свом срцу према вама: та све љубави узете скупа, заједно с Франческовом, не стижу до висине моје мржње. Двадесет и четири ми је године: пуна сам младости и здравља: имам права на радост, срећу — па ипак јаднпца морам умретп, не добивши као утеху ни један пољубац, не тешећи се надом да ћу бити оплакана. Умирем у двадесет четвртој години, остављам своју кућу, свој завичај где тако топло сунце сија и цвеће цвати, идем у смрт, седам педаља под црну и тешку земљу, затворена у дрвени

ковчег, у вечни хлад. у смрт, у смрт: а то због вас, и за то вас мрзим, тако вас смртно мрзим, да ми крв гори а слепочнице пуцају, кад душа моја изусти ваше име. Мрзим вас. Да није вас, сад не бих умирала: да није вас, Франческо Санђорђио би ме љубио. Био је човекмога срца, Франческо: био је човек душе моје; мени су га наменили тајни закони страсти а ви сте ми га отели, за увек. Слушајте, слушајте: кад помислим на прошлост мој св гнев претвори у неизмерну нежност, сузе ми ударе као киша, и ја плачем за бедним створењем, коме су одузелп последњу снагу и носледњу наду. Ах, госпођо, госнођо, шТо сте тако мила, тако љупка, та.ко снисходљива, што се зовеге Анђелика, како сте моглн да то учините, како сте моглн хтета смрт једне жене, једне хришћанке, за што сте ми то учинпли, ви што сте добра и блага женста душа? Госпођо, госпођо, ви сге невини: али у иетини, велим вам, ви сте напунили револвер који ће ме убитп и ви сте ми рекли да морам умрети. * Јер, да није вас, он бп ме љубио, Позчавали смо се од толико година, рођени смо у истом крају и у истој години, волимо исте ствари, заједнички смо желели најбољи, најпростпји и најинтимнајн идеалан живот. Он би ме био љубио! Ја сам га познавала: познавала сам његову племениту душу, његову снажну вољу, његово срце ко.је се колебгло између цинизма и ентузијазма; и онде где је свет то норпцао и кудио, ја сам имала сажаљења према, том илеменитом човеку, борећи се с идејама и са стварима. * Он ме је познавао: он је имао сажаљења према мени! Франческо Санђорђио је знао да се под безобзирном живошћу мојих разговора п мог осмејка крије неизлечива рана једног залуталог живота; он је знао да заносна дама што се појављиваше у свима позориштима, на свима свечаностима, увек весела, са сјајном дијадемом у црној коси, вративши се кући, у узглављима се гушн од плача због своје настраноети, због свог Фрпволног и лудог живота; он је знао да ја немам утехе нп у богастзу, ни у имену, ни у триумФима таштине, јер душа хоће своју храну, хоће љубави, јер нико не може избећи ту потребу душнну. Како ли ме је он сажаљевао! читала сам у његовим очима, кад би ме гледао, тако бескрајну тугу, да сам дрхтала од бола; ја осећах тзкво сажаљење у његовом гласу, кад би са мном говорио, да сам била у неизмерном очајању, као да беху у питању сви тајнп извори мојенесреће. Ах, он беше брат душе моје, беше мој брат и мој драган, мој заштитник и мој заручник : његове очи беху тако тужне, кад би ме гледао, и његов глас беше тако тужан, кад би ми говорио, јер он је требао да буде суморни балсам мојах натњи —■ и изгубила сам га, изгубила сам га! Једног летњег вечера, сећам се, бејах изашла на терасу евоје виле, оставивши у дворници све своје госге, тражећи мало одморка у свежој ноћи, хтевши да удишем заносни мирис белих јасмина у врту: и остала сам ту, у ноћи, савладана умором, осећајући се као да сам спуштена у неки понор. Не знам кад је Франческо дошао за мном; али га на .један пут видех крај себе, и силна ме дрхтарица подузе, као кад се приближава каква опасност, каква огромна радост. Пушио је цигарету: његове очи упрте у мене, имађаху неку тугу,