Звезда

СТР. 94

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 12

јите ли се да може доћи дан кад вас нећу више обожавати? Ах! да умете читати на мени, ви не бисте ни сумљали, нити би сте се бојали. Моја је страст тако ватрена да заслужује вашу несравњену лепоту. Ако вас не троне моја туга, само смрт може излечпти мој бол. Дајте ми мало наде, принцезо, или ћу умрети пред вашим ногама. Он се није ни мало устезао : пскао је све оно, што љути бол може унети у једно заљубљено срце тако, да се Розалинда сажали, али ипак не онако, како јо он хтео. — Несрећни кнеже, рече она, ако вам моје сажаљење без нежнссти. може бити утеха, ја вам го радо допуштам. Ја вас у толико вшпе жалим, што и сама трпим онај бол, који вам раздире срце. — Шта хоћете да кажете. принцезо? — Ах! ја вас с тога одбијам, што безнадежно љубим једнога скитницу, који ме угледа једнога дана, пролазећи басоног, разбарушепе косе, поред палате мога оца, и више се не врати. Д. И. Марковл!. ПОЗОРИШНА ХРОНИБА

Уџрава ~ „Звонар Богородачине Цркве" по Иговом роману написала Бирхпфајферова — „Драги Ујак^' гааљива пгра у 4 чина написао Рудолф Кнајзл. — „Данигаеви" драма у 4 чина, наниеао А. Дима Син. — Г-{,а и Г. Илијћ. Ове недељеје случајно било у Позориохту пуно ствари о којима ваља што рећи, те зато у овој хроници нећу моћи о Управи говорити онолпко, колико сам био наумио. Желим само да допуним носледњу хронику у толпко, што ее мора имати на уму, кад се о нашем народном позоришту говори, да оно чак није ни_само народно нозориште ове земље, Краљевине Србије, као што се то обично сматра, или као што је то случај са народним позориштима у другим земљама; него да оно чак и од тога, већ врло великог, има још већи значај. Оно је Национално Позориште у најширем смислу. Такав му ј е значај хтео дати његов оснивалац и творац Кнез Михаило. Зна се каквим се мислима Кнез Михаило носио; познати су Његови идеали и планови да се ти идеали остваре а тако исто је врло добро познато: да штогод јеКнез Михаило радио, радио је само да би свој велпки циљ постигао. Он нпје био само Шумадинац, Он је био Велико-Србин, и ни један Његов акт није се маниФестовао а да није у себи носио обележје тежње Његове за Уједињењем. Историја је то већ потпуно утврдила на су отуд и Његови назори и нланови о Позорншту довољно познати. Ннје он хтео да од Позоришта начини само један локал за забаву но је Он с њим имао веће амбицнје. Кнез Мкхаило је желео да Његова Престоница буде престопица и центар не само Србије, него целога Сриства, како у иолитици тако и у књижевности и уметности. Па зато је Он и жудио да подигне једно националчо нозориште, као установу, у којој би се смеле испољити све амбиције Србннове које званична Србија није смела увек откривати; кроз коју би се могао свакп Србин бадрити на посао, коме је Кнез Михаило свој живот био носветио, и на коме је Његова

влада неуморно била радила. Он је желео да Велико Позориште буде илустрација Великој Његовој Политици Зато Он и није ово позориште за себе задржао, а лако је могао пошто је био онако колосално богат, него га је ноклонио Држави, т, ј. дао је влада српској још једно велико срество у борби за остварење тежња Србинових. То је била жеља Кнеза Мучецика, и та је жеља мо рала бити и озакоњена. Наравно замисли великих људи увек нзађу окрњене кад год их стану изводитн за такве послове недорасли људи. Па зато је и замисао Кнежева тако неразговетно и изашла у намесничком закону од 8 октобра 1870 год. Али је и у том закону јасна намера тадање владе: да Позориште иостане установа народна, по гласу чл. 1. „Закона о Народном Позоришту у Београду." „ Народно Позориштв у Београду установа ј е и имовина народна." Оно стоји аод врховним надзором (само) министра иросветв и црнвених дела Вндећемо сад, као што прошлог пута рекох, колико је ово наше Позориште мало: српско; колико је још мање народно; н како тек нн мало није неко економско предузеће, (што се као што пзгледа хтело да направи) јер државу грдно стаје, а у размену јој ништа не даје. Ал' то за недељу која прва дође.

Имали смо несрећу оиет видетиову ужасну сиисагељку БирхиФајФерову на нашој позорници. Што је за једно дете караконџула или гвоздензуба, то је за једног нозоришног човека ова ужасна.... Швабица-ли је? Швајцаркиња-ли је? Која-ли је вера? Она је скопала овај диваи Игов роман те иаправнла од њега једну комепдију најниже врсте. Оно да не грешим душу, можда је она неку драж и имала за оне нримитнвне и наивне работнике на пољу наше позо ришне уметности. Њима нико не сме ни замерити што они нису волелн оно што мн сад волимо; алн шта да се рече о једном човеку, који је срикат' научно, на нас још зове да гледамо ову грбаву преставу, која је ружнија од Квазцмода! За ону БирхпФајФерову (пхи, да незгранног-ли имена, ако ко Бога зна. Никад слагач неће умети ово име сложити!) може човек још држати да су је Немци пдатилн (толико је силна њихова пропаганда!) да омрзне Француске писце Евроип прерађујући их; али шта да помисли о онима, који овај комад још исад износе иред нас? Какву вајду онн отуд могу имати?! Тражити разрешења овом ребусу је излишна мука п ја то нануштам. Али ако ко од гледалаца успе да дозна тајну намеру унравпну, молим га да ма то јавн у неплаћеном нисму.

У недељу после подне представљала се „Риђокоса." Било је врло много света јер се овај комад увек донада, негато због несама, а много ваше што тп мађарскн комади носе собом нешто из живота наших Срба сону страну Дунава и Саве. Њихова је драмска вредност на нивоу разумевања шире нублике а и глумци, који су махом отуд, боље схвата и лепше играју. Главно је да сс тај комад допада, па се с тога може и давати. Такве преставе за чудо лако теку и тешко човек може да нађе замерку причазивачима. Знам да бп вам требало нешто и о „Отиџбини" рећи али како да вам што о њој говорим кад је нисам ни вн-