Звезда

Стр. 66

3 В Е 3 Д А

Број 9

чоха и ако избледела, похабана, урешена мрким свиленим гајтанима. Шешир црни, обода широка. Појас, силав. За силавом два шестопука револвера, седефни руковатки. Измеђ них заглављен, обвијајући револвере, убрус свилом испраткиван. 0 пасу, низ бутину леву, висаше сребрна канија са повећим ножем. Грудњак, јелек, са рехавим, срмали везом. Зарукавље од џемадана, затурено високо к лактовњма. Кошуља груба, ал као снег убељена, са алватним зарукављем, живописно затурена, немарно згужвана, показује јаке, рундаве руке до лаката, са жилама чврстим, рибићама набреклим. Корак хитлен, лаган, неједнак, с прекидима, право курјачки, или хајдучки, кад се глава, цело горње тело, све напред заноси, даље но што корак пође да на земљу ступи, када закорачи —... види се навика, да омери оком и ослуша ухом, пре но што стопала на тле стигне! Глава се не креће за погледом нигде и опет се види да поглед непрестано стреља десно, лево и унапред, да једнако звера и без напрезања готово тамо допире камо и слух његов необично развијен и извежбан. И опет његови густи, велики брци, што врховима допиру до веза на грудњаку, његово строго, озбиљно и марцијално, преплануло лице, пуно израза, мрштина и бора, иридају целом његовом држању и збиље, и мушкости, јунаштва и достојанства. Друго рухо и друге ггрилике, па нигде лепшега модела за славног ратника, чувеног војсковођу. Све дисаше, говораше на њему: и израз лица, и држање главе и тела, и хбд и кретање, и поглед; све једном речју показиваше и каракгер и моћ, природу заповедничку, господарску. Сићушна женица његова, нежна, лепушкаста, пуначка, бела и дивна као горска вила, пристајаше с уситњеннм жустрим корацима, за његовим гигантским трагом. И малена, конђица, с кадифеним црним убрадником и свиленом спуштеном повезачом, као спретан и укусан оквир. доликоваше белом, као млеком наливеном лицу, пуначком и једром, са руменим обрашчићима и пупчастим јагодицама. Ал оно крупно гараво око и сјајно и мило, са дугим, густим трепавицама осенчено, црним још гушћим веђама наткриљено, с прекидима светлуцава живосног погледа, као сев и одсев муње, и зажмже и разгаљује груди, па и нехотице ти на осмеј усне развлачи. Грешне жеље, и лик, и кретање, и поглед, врцкање витог дивног стаса. природна незнана кокетерија, изазивају код сваког осмејак; рупице, носред браде и с обадве стране усана, дишу неком невиношћу, да све х^решне жеље замру и утрну. Само је можете гутати погледом, ал без икаквих нрохтева и чежњи, без икаквих грешних жеља и још грешнијих мисли! Само се јавља једна једина жудња да је гледате шго дуже, што више.

Беше слика и бајна и лепа, занимљива и интересантна. И несличне природе и сасвим супротне: суровост — и нежност, мушкост — и милокрвност, пренреденост — и невиност... и опет слика потпуна и пуна примамљивости и романтике! Све то згледах, схватих, и закључих у тренутку, ал осећај један тако дубок и силан, овлада ми умом и грудима, за неколико оних тренутака, што их уграбих, докле ово двоје пролазаше пространом прашљивом ширином поред нос, обасјани светлошћу, што продираше кроз механска, широм отворена врата. Пун и румен месец помаљао се иза повијарка, и баш у том магновењу још јаче осветли ликове. Још звоњаше у ушима мојим поздрав црног Микље. Још ми лебдијаше пред очима детињски нежни и невини осмејак на лицу младе жене, којим пропрати шапаг својега поздрава. — Где медвед увек узабере најлепшу крушку! Чисто ме непријатно из снова трже и пробуди рибарево шиштање. И, колико се мало пре дивих, изненадном открићу благости и нежности у осећајима и у гласу овог суровог старца, толико ми сад беше и непријатно и одвратно ово злобно сиктање једне ниске и пакосне душе. Изгледаше као срдита немоћ ил као претња слабомоћног са скривеном песницом под гуњем. Беше доиста тај Црни Микља, окружен ореолом славе, како га машта простог света у претеривању своме слика, и страшило за сумњиве прохтеве нискости и себичњаштва. Страх беше јачи од иоштовања и од дивлења! Црни Микља и његова дела беху читава епопеја дивље рмантике каквих корзичких бандита, кампањских талијанских јунака, морских гусара или ускока. — Тако лепа, млада и невина... и толико искушења!... нехотице и сањалачки, као више за себе и као у одјек свима тим мислима и закључцима, заустих на по гласа... Она је то зацело била, мало пре с њиме, али у мушкоме руху... Ах, тек тада што је морала бити лепа?! Мој ме садруг погледа зачуђено, па тек дубоко уздахну и чисто се трже из својих мисли. Ћутасмо неко време, док ја не прекидох ћутање: — Зар и њу води собом на опасне ноћне излете и ноходе? — Она му је десна рука!... промрмља рибар, па онда настави испрекидано: — Од Дрине до Мораве, на Дунаву и на Сави, не знам где има бољег крманоша од његовог чељадета. Ја се чисто забленух у њега, толико ме то зачудило. » И исггричах шта сам вечерас тамо доле на обали видео и чуо. Ивко ме саслуша, климну и заврте замишљено главом и као да се више од страха, но шго беше вољан, диже у трошну колебицу своју, доле на обали савској, ал ми озбиљно, готово строго заврши саветом, наше вечерашње зановегање: