Звезда

Број 9

3 В Е 3 Д А

— Перем руке! Шта ме се тиче шта раде други? Црни Микља... не желим да имам с њим кавге! Тај не зна за шалу! Има држава илаћених људи, силе и власти да свакоме на пут стане ако ради што не ваља. Шта се то настиче? Нека сваки гледа свога посла. Најбоље је бежати подаље оданде где се чује ћук, и не забадати свој нос у сваку сенку, да не дође но нас ђаво, или... да нас не поједе помрчина! И, готово срдито и без лаку ноћ, погнуте главе а све колачки, напусти трем и механу. Погледах у небо, почешах се по глави. па се дигох и ја да потражим вечеру и конак. II Али то ми вече не избијаше никако из главе чаробна слпка дивне младе женице страховИтог криумчара — Црнога Микље! И, поред свега убедљивог утиска што га произведоше на ме преплашени савети рибареви, да гледам своја посла и да не забадам нос свој у сваку сенку, радозналост беше силнија: хтедох да што више сазнам из прошлости и садашњости тога занимљивог супружничког пара: Микље и Бисе... Како имађах имања у Остружници, то сам га чешће походио, и ако не увек, а оно више но редовно, из неодољиве жудње и потребе, да се разонодим од варошке уке и надишем чистога сеоског ваздуха. Зато у селО долазих врло често и у свако доба дана: с вечери, у подне, пред мрак, и посред црне ноћи, чим би ми се указала ирилика. Никад не идох без ловачке двоцевке и онреме, у коју поред праха и олова, као понајглавније спадаше све оно, шго би једнако утеривало у лаж злураду подсмешљиву пословицу: »ловцу.... мућак у лонцу!« т. ј. хладна јестива и пића као коњак и румена винца. Можете мислити, с каквом сам жудњом и нестрпљењем очекивао развој догађаја ове романтике и са каквом се пасијом прихваћах сваке и најмање прилике, да што више сазнам из тог — романа! И ту жудњу и то нестрпљење моћиће лако да појми сваки онај, ко је ма кад имао какву пасију, приближио јој се, уочио је и осмотрио, па му у грудима срце чисто премире од страховања да му се не измакне. Али распитивањем у селу, што могах дознати о Микљи и Бисенији, о прошлости и о њиховом садашњем животу, беше врло мало, више у сувопарним одломцима. Црни Микља, беше пола див, а пола баук. 0 његовим подузећима, досетљивости и духовитости, смелости и неустрашивости, беше пуно причасвевише — мање измишљених него истинитих. Ал све то за мене не беше ништа, наспрам онога, што увртех у главу о роману и о романтици, кад први пут згледох и „зналачким« оком оцених у памети, кримумчара и његову младу женицу, стварајући у себи мишљење о њима!

Изгледа, да је Микља узео Бисенију из љубави. Допала му се једном приликом, кад ју је посматрао, невиђен од ње, како је весела и хитлена, чила и живосна као веверица. Озбиљни Микља још више се намрштио тада и што никад —- плануо је те вечери на гозби, разлупао неколико оканица и чаша у пијанци и у теревенци са сељацима својим. Он беше увек присебан, хладан, ћутљив и осамљен, трезвен и умерен, — ал те ноћи, постидео је прве бекрије сеоске! Па и опет није да је био пијан, само ћефлејисан, кад су га у зору, пратили Цигани с певанијом и свирком, кроза село, а у пратњи његовога ноћашњега друштва! Још се није добро ни одјутрило, а пред сиротном уџерицом младе Бисеније, саморане, остављене сиротице, без оца и мајке — заустави се цела ова ноћна тевабија, с Микљом на челу. И тако дакле, Микљи дође то јутро, да рупи ненадно у њену сиротну кућицу са момчадијом и одабраном китом најважнијих људи, праћен свирком и попевком! Ал још више је препао сеоскога кнеза, попа, учитеља и још неке разборите људе, што те ноћи заједно на гозби уживаше, јери они једном видеше Микљу у расположењу обичних смртних бића. Ни један слутити није могао, а Бисенија по најмање, шта ће се сад збити.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

* * * <10. ЖАДОВСКАЛ) ' Жарко, ејајно еунце е виеа проеијава, Своје топле зраке црној земљи даје. А пучица даљна, чиета неба плава, У покоју елатком, безграничном ејаје. Жудим, -тражим хлада, да ми чело блажи; Мира — ма да живот нигда мира нема, Ипак душа бона одморишта тражи Да одахне лако — кад ее миру епрема. Нек зелени гора, шуми тихом тајном, Под сунашцем које нови живот етвара, И плодови нек зру на еунашцу ејајном, И нек цве4е нежно крунице' бтвара. Јер кад једном падне, евене лепо цве-ке, Зрак га еунца нигда' повратити не^е; А плод рани, нови кад обори елана, Никад, никад више не роди га грана. М-