Звезда

Стр. 68

ЗВЕЗ

Број 9

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од н. а. љејкина (Наставак) XXXVI Три сата после доласка Иванови и Коњурин већ су излазили из гостионице. Они су погали да разгледају варош и њене знаменитости. Гостионица је на њих учинила пријатан утисак, премда, као и свуда за време њиховог путовања по иностранству, у њој не.бешерускога самовара, који су тражили, да заваре чај. За две собе, врло удобне, платили су само по пет динара. Управник гостионице говорио је француски, чак се нашао гостионички момак, који је знао по н:ке француске речи, тако да Глафира Семјоновна није чак имала ни потребе да избацује и талијанске. речи, које је она с таком вољом изучавала у књижици „Разговора" за време пута. Излазећи из гостионице у шетњу, она се као и увек, накинђурила што је могла боље и прикачила на себе чак брилијантски брош, брезлетну и минђуше. То је обратило пажњу Николаја Ивановића. — За што си ти те брилијанте метула? рече он.Знаш ваљда, да је Италија земља бандита, сама си нам то причала, па ипак си на себе натрпала брилијанте. — Којешта... Ја сам говорила, да се у нуту то може десити, а Рим је варош, велика варош, сам папа римски, у њему живи; онда какви бандити ту могу бити! Па и колика је маса света свуда по улицама. Та ми смо ишли, видели смо. Било је изјутра рано, па и тада је свуда било препуно света... — Не, не, млада госпођо, ја ипак моје капитале из чизме нисам извадио, саопшти Коњурин. — Ево код мене на сваки случај један златник у новчанику заједно с два динара, а остало је у чизми. Па и боље је тако, човек је спокојнији. Налетиш на ма какав рулет, на игру у коње, тада те могу очерупати само с једним златником. Чизме сигурно пред целом публиком нећеш с ногу свлачити, да отуда новац узимаш те. да иовратиш што си изгубио! — Та нема овде рулета, нема овде игре у коње. Рим са свим није тиме чувен, — умиривала га је Глафира Семјоновна. — Ипак је много згодније, кад је новац у чарапи под петом. Човек је слаб... — Није Рим чувен рулетом, већ својим старинама, развалинама, црквама — то ти је све. — А ром 1 ), ром?... Та ви сте говорили, да је ром овде врло добар, за то Французи, Рим Ромом и зову. — Ја никада то нисам говорила. То сте ви измислили; о Риму сам ја читала. Овде треба пре свега развалине гледати, за тим чувену Петрову Цркву. — Пре свега римскога папу. — Та папу ћемо видети у Петровој Цркви за време литургије. А сад да узмемо кочијаша па нека нас вози по развалинама. Колосеум... Ту је Колосеум... Грдно Позориште, циркус, где су људе кажњавали тиме, што <) Рум.

су их натеривали да се бију с дивљим зверовима. Ето тамо ћемо и отићи. — Јест, јест... И мени су говорили, да тај исти Колосеум треба видети, кад будемо у Риму, рече Николај Ивановић. Разговор се водио удворишту гостионичком. Ту беше водоскок, око њега неколики малени станови, за којима сеђаху редовни становници ове гостионице. По свршену разговору они изидоше на улицу. На мах окружи их гомила људи у исценану оделу. Ови, мешајући у говору талијанске, француске и немачке речи, поднесоше им албуме римских знаменитости у црвеном повезу и говорише: СоКзеит... РапШеоп... Еогиш Котапит... ВазШса ЈиПа... Ра1а221 <1е Сезап... — Гле, и ови нам нуде слику Колосеума... рече Глафира Семјоновна, разгледајући један албум. — ТЈпа Нга... (једна лира, т. ј. франак), виче један од ових исцепаница, мунувши и Коњурину у руке један албум. — Мехга Нга (по франка)! утиче се у погодбу други, спуштајући цену. — Марш! Шта сте навалили! осече се на њих Коњурин. Николи Ивановићу притрча у тај мах девојчица у поцепаној одећи, суну Му у спољашњи џен од хаљине букетић цвећа, па одмах стаде богорадати за милостињу. — Тфу! да чудна народа!? Па ови су Талијани гори од Чивута по наметљивости! рече Николај Ивановић. Глафира, таман купи себи један мали албумчић за пола франка, апродавацјој стаде наметати један велики албум за два франка. Беше то неки старац, с дугачком косом, у сламном шеширу и накарадну руху. Глафира Семјоновна још не бејаше раскрстила ни са старцем, кад продавачица цвећа прискочи и задену јојједан букетић. Наши Руси беху, буквално, опседнути са свију страна. — Коше! Коше! дрекну Глафира Семјоновна и махаше рукама на кочијаша, који недалеко одатле стојаше. За тренут ока неколико кочијаша узмахнуше бичевима и појурише с колима право на наше путнике и на продавце. Настаде свађа. Продавци албума показаше кочијашима незгодно састављену песницу, а кочијаши потегоше на њих камџијама. — Брже у кола. господо! Иначе ће нас изгазити! зачу се глас Глафире Семјоновне. Сви троје поскакаше у кола. — Але, але, коше! командује Глафира у забуни. Кола се кренуше, али продавци албума потрчаше за колима и наметаше своју робу, и тек, пошто одмакоше једно педесет метара, ови застадоше, упућујући псовке и претње кочијашу. Кочијаш се окрену и запита нешто своје пасажере. — Разбери шта говври, ако можеш ! рече Глафира и слеже раменима. — Ву парле франсе? одврати му она. — 51, тас1ате (да, госпођо)! маше кочијаш главом, а опет наставља говорити неразумљивим језиком. — Он сигурно пита куда ћемо, приметиће Николај Ивановић. — Ах, да... Дабогме... Видиш, нисам му ни казала куда ћемо... Ми ћемо да гледамо развалине... Рјуин, коше...