Звезда

Број 9

3 В Е 3 Д А

Стр. 69

Вуар рјуин... издавала је она заповест. —■ Колизеум. Вуар Колизеум... Аћ, СоНзеит! 51, тас1ате.... — Еј, мусју кочијашу! Вози, да нам иаиу римскога покажеш! викао је за свој рачун Коњурин. — Иване Кондратићу... Оставите се ћорава посла! Не буните човека... задржава Коњурина Глафира Семјоновна. — Најпре нам ваља развалине прегледати. — Е, кад је у развалине, онда у развалине, мени је свеједно. Само нећу у рулет! Колизеум је стари театер, цирк.... Тамо ће јамачно бити и бифе, да попијемо по коју од онога најбољег рума римскога? — Ах, Боже мој, од куда би то знала? Нисам ли ја, као и ви — први пут у Риму? Путем наилазише на развалине. Кочијаш се окретао пасажерима, показивао им старине бичаљем и говорио без престанка. —; Шта вели овај, Глаша? пита жену Николај Ивановић. — Ама баш ништа не разумем, што говори, одговори ова. — Рече да говори француски, кад сам га отоич запитала, а сад брбља само талијански. — Тхе, шта ће нам и да га разумевамо. Нека га нека мрмља; ми ћемо седити и гледати, имамо очи, хвала Богу! примети Коњурин. — Али, ми треба да знамо бар то, како се зову ове развалине, одговори му Глафира. — А што да знамо ? Отићи ћемо одавде, и онако ћемо их заборавити. Јер, кад видимо већ да су развалине, кад видимо да су старе, толико да је трава по њима порасла, — онда је то сасвим довољно за нас. Наиђоше на поширок иростор, сав засејан камењем; површина му беше много нижа од улице. Тамо се могаху опазити остаци изломљених стубова и камени карнизи. Кочијаш застаде, обострми доле бичаље и свечано рече: — Гогит Котапит ! — Форум Романум, преводи Глафира Семјоновна његове речи. — А шта је то што говориш? И каква је ту, управо, ствар била? пита је Коњурин. — Па,... судећи по каменим стубовима, мора даје ту био какав незнабожачки храм. Видиш идола где лежи? — говораше Николај Ивановић. — Гледај, молим те! Баш прави идол! Чудо, море, што тај папа гледа све ово, па баш ни хабера! Бајаги хришћанин, а овамо — држи идоле! — То држи због старине, тумачи Глафира Семјоновна. — Тојеупр^во старина. Видиш, доле, како свет иде и колоне разгледа? Ено и степеница за силазак.... ЈХоћемо ли и ми сићи доле да то видимо? — Нема се ту зашта силазити ! А и одавде се све лепо види. И... онако по савести да кажемо, нема се ту шта ни гледати!... А да је ту, рецимо, какав ресторанчић, онда би била друга ствар, — говорио је Коњурин. Око Форума су развалине: храма Касторова и Полуксова, храма Јулија Цезара. Кочијаш је и њих показао бичаљем, просипао безброј историјских назива, давао о свему своја објашњења, али га одавно нико није сл^шао.

— Колизеум, коше!... Монтре ну Колизеум... У е Колизеум? рекла би му, с времена на време, Глафира Семјоновна. А он би на свако тако питање одговорио: — Соћзеит ? 51, тас1ате.... па би опалио бичем мимо коња, и — одмицао даље. НАСТАВИЋЕ СЕ ХШ СЕ ЧОВЕК ШОЖЕ ПР0Ш8ИТИ — Причајте нам, докторе, какав сте најзанимљивији случај имали у вашој пракси? Ово је питање учињено доктору Турнекету, који беше напуртио праксу, на банкету, којим смо ми, млађи лекари, хтели да почаствујемо његов повратак у приватан живот. — Мени се чини, — одговори он после кратког размишљања, погледајући нас добрим очинским погледом поврх својих златних наочара, — најзанимљивији случај био је — први догађај из моје практике. — Па зар немате права да нам то испричате? — О, зашто не. Баш и кад би била каква тајна, опет немам разлога да је сад кријем. Ево је прошло већ педесет година, како сам се био настанио у Норну и ступио у борбу са старим Карфером, који је дотле имао монопол „осветљавати глупацима мрачан пут к смрти". Кад год би се срео са мном на улици, никад није пропуштао прилике да ме одмери страшним погледом, и вазда се о мени изражавао са омаловажењем. Он је, без сумње, имао намеру, да у самом почетку предупреди сваку моју помоћ. Ја нисам могао имати практике, докле год се он могао помагати. Али једном се догодило да је некакав бецник пресекао себи грло, на срећу, у осталом, не повредивши артерију. Слуга, који је био послат Карферу, није га нашао код куће и дотрчао је к мени. Ја сам одмах пошао за њим и, нашао рањеника толико малаксалог губитком крви, да је једва показивао знаке живота. Одмах сам му усуо у уста неколико капљица лекарије за узбуђење, које му је у неколико повратило снагу и, већ сам хтео приступити привезивању ране, кад на један мах стари Карфер нагло отвори врата и љутито ме одгурну у страну. Свакојако он је био у праву то учинити, јер су њега прво позвали и, ја му се нисам могаО противити. — Хм! гунђао је он, док је држао б&ло болеснику, које је због датих му каплшца почело јаче куцати, шта сте то урадили? — Дао сам му капљице, које узбуђз^ју срце. — И изазвали сте му грозницу, — рече старац, не обраћајући више никакву пажњу на мене. Затим је узео своју ланцету и стао болеснику пуштати крв, која је још остала у њему. — Ви можете бити задовољни вашим радом, — мумлао је он, кад је болник уздахнуо и мртав се стропоштао на узглавље.