Звезда

С тр . 94

3 В Е

3 Д А

Број 12

Прође тако пет минута, прође богме и десет, а вођа — ни од корова! — Да не подвали, подлац? пита Николај Ивановић. — Узео је паре, па — стругнуо. — Проста ствар. Од таквог пробисвета, који путнике жени којекаквим букачицама, све може бити! одговори Глафира Семјоновна. — Остав' се ћорава посла... Сачекаше још једно 10 минута па изиђоше из колонаде и упутише се степеницама. Жандарми у тророгим капама, као и пре, стоје горе, а од вођа ни трага. — Подвали, њушка комичарска! викну Коњурин. — Ах, триста ли му мука... Чекај, хоћу да пробам ја да се "опнем горе. Можда ће нас пропустити. И он се попе уз степннице. Ту му жандарм прегради пут оружјем. Он пружи нешто жандарму у руку; овај нехте узети. — Вуар ле пап! виче Глафира одоздо жандармима. Ови рекоше нешто талијански. Коњурин се спусти низ степене доле. — Не пуштају, нити паре узимају! рече он. — А комичар превари нас као будале. — Ништа је то за вас... Што се вежете са сваким ђубретом? Требају вам двоноге букаче? љути их Глафира Семјоновна. Псујући вођа, они изидоше на пијацу, и седоше у кола, што су их чекала. — Куда ћемо сад? пита Глафира Семјоновна. — Свуда, само не на развалине! повикаше на глас и муж јој и Коњурин. — Онда ћемо кући. Тамо ћемо и обедовати! И она издаде налог кочијашу, да их вози у гостионицу. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ЈЕДНА НОВЕШБШКА НОЋ - А1ЕХ18 В(ЖУ1ЕК ■ I Друштво за угушивање тајног лова, донело је своје одлуке. Ура, господо ловци, ура! Куршуми из чуваревих пушака бојадисаће крвл^у џбуње по шумама. Купот, чувар Санглиске шуме, имаће скоро педесет година; то је још јака људина; на његовој опаљеној кожи, ни једне седе власи; коса и брада су му оштре као длака у дивљег вепра; поглед из њехт>ва црна ока, пада као терет, на онога, кога посматра; уснице су му танке и безбојне. Навикнут на живот у шуми, ћутљив је, научен да пати, жалостан је. У тридесетој години имађаше жену и двоје деце... Жену му одведе један париски ловац, а сину, кад је једног дана јашио на пушци, барут размрска главу. II Купоту остаде само кћи, лепа као и њена мајка: коже црнпурасте, очију црних и косе плаве.

Како Јованки беше већ прошло двадесет година, она се заљуби. И у вече, пошто се њен отац врати, остави пушку на своје место, скиде доколенице, баци се на постељу; и цошто Биско, његов велики, риђи пас захрка на пепелу — она отрча у шуму, да пружи своје лепе, свеже образе, дебелим и црвеним уснама њеног драгана. III Ветар звижди, кидајући лишће са дрвећа; џбуње се повија, бршљани се лелујају и шуште... Купот промрмља: — Хе! хе! баш згодно време за крадљивце... Како би било, да ја мало обиђем шуму?... И он узе пушку, навуче доколенице, па, без ловачке торбе и пса, прескочи зид и оде у шуму. — Добро! ево стазе... Е! е! трава погажена.... ту као да има неки човек! Он клече на земљу, запали труд, и, при слабој светлости, разгледаше на све стране. — Ништа!... ни трага... Гле, некакав човек!... Сад напред. И, подижући се на врхове прстију, да не би причинио галаму, он пође. — Јао!... Стропошта се. — Нигде светлости! Погнут, пипајући, тражи препреку. — Једна огрлица!... Ох! ох! синови, видећемо, докле ће тако ићи. Тада, четвороношке пузећи, пипајући, он пође стазом; коприва и трње жегу и парају тело; он непрестано иде напред, а његово око, навикнуто на таму, труди се, да продре у мрачну шуму. — Још један! Већ други! Шта, шта! Још! Ах! ваљда више нема. И он се, наједанпут, исправи и скочи на сенку једне букве. Глава му испружена напред, око продире у шуму, пушка му прислоњена уз груди, прст стоји на обарачу, Слуша како џбуње и трње пршти под корацима, који се удаљавају. Купот се не миче. IV Крај шуме једва ако је удаљен од чувара за сто корачаји; могу се, дакле, у пркос ноћи, распознати на путу сенке оних. који би прошли. Како Купот врши последње обилажење у го часова, а прво у 2 у јутру, то крадљивци, у овом међувремену, долазе, да подигну своје замке. То је добро! Он ће чекати... Чекаће непомично. Ситна киша кваси његово знојаво чело; ветар лепи по његовој врућој кожи своју ледену одећу... Шта мари! Отац Купот ништа не осећа. Онстоји храбро на месту, вреба, хоће своју дивљач; његово ће олово размрскати некоме главу; он ће убити, па био то човек или животиња. Само би онај, који је живео у шуми, могао разумети његову узбуђеност... разум му се мути, груди надимају, дах шишти, руке, као гвожђе, стегле пушку, а прст му дрхти на обарачу.