Звезда

Број 12

3 В Е 3 Д А

Стр . 9Гг

Већ један сат, он стоји ту, непомичан, као дрва, што га опкољавају. Најпосле нешто шушну. Суво лишће зашушта под нечијим корацима. То је човек. Куиот засветли очима. Он сасвим разговетно виде како прође некакав човек и како се заустави на крај шуме... За тим се поче полако шетати, обзирући се на све стране. — Он није сам, промрмља Купот, господин очекује своје друштво... Хе! хе!.. И његови прсти још силније стегоше пушку. V У шуми је слух врло осетљив; уво осети сваки шум: шуштање лишћа, пролазак дивљачи или кораке људске. Чувар напрегну слух — неко иде; трње запршта на стази, којом је он пошао. Он разумеде: опкољавају га. Дакле, они неће само дивљач, него и њега. — Хе! хе! чини ми се, да је то читаво једно друштво, Али, док не дођу остали, проразговараћемо се мало са овима. Он напери пушку... Кораци се приближују. И кад се на сред пута указа нека црна прилика... — Гру!... Купот опали, а у шуми оцјекну пуцањ. Ветар звижди... дрвета се повијају... Човек, којије стојао на крај шуме, одјури некуда. VI Купот причека неколико тренутака, па како беше све мирно, он пође напред, пузећи и вукући пушку за собом... Његова се рука замочи у крв његове жртве" на коју паде. Чувар одскочи и сав се стресе. Ма да се смрти није бојао, додир лешине га ужасну. Он запали труд и принесе га крвавом лицу... Онда страховито узвикну, и, чупајући косу, стаде се ваљати по трњу, урличући од бола... Убио је своју ћерку! 2.. X. ЈУГаркобић.

Владаоци ретко чују истину. — Мадам де Савињи иснричала је у своје време један истинит и интересантан догађај : Француски краљ Лудвик XIV поче, на једанпут, да пише стихове. Једном приликом напише неку песмицу која се и самом њему, као човеку песнику, није допала То се десило у вече, а кад дође јутро, рече он маршалу Грамону : — Господине маршале, молим вас, охрабрите се, да прочитате ову песмицу, па ми онда реците, прочитасте ли икада што глупље? Рашчуло се, да сам заволео стихове, па ми шаљу сваку лудорију. Маршал Грамон прочита песму, па се поклони своме монарху :

— Сире, Ваше Величанство уме на, божански начин да пресуди о свачему; ово је одиста најглупља и најсмешнија ствар, коју сам икада прочитао. Краљ се насмеја и рече : — Јел' те да је тако што могао само какав лудак спевати ?... — Као што велите, господару, само какав лудак друго му се име не би могло ни дати. — Ах, па то је прекрасно — отпоче сада краљ ја сам просто очаран, што сте тако искрено показали своје мишљење о мојим стиховима, јер, знајте, ову сам песмицу написао — ја, драги Грамоне. — Шта кажете, Господару?!... Иа то је превара!... Кад би се Ваше Величанство смиловало, да ми да још један пут ту лепу песмицу... Та ја је, управо, нисам ни прочитао... само сам бацио летимичан поглед. — Ништа вам то не помаже, господине маршале, први утисци су највернији и најприроднији ! Лудвик XIV се после овог случаја често слатко смејао овој комедији, а цео свет, који је за то дознао, номислио је, да је то најстрашнија ситница, која се могла и смела десити једном старом, дворском човеку. Што се мене тиче — завршује мадам Савињи — ја бих волела, да по овакој ситници владари у опште пресуде, како је за њих тешко, да икада чују праву истину. Ђурђев-дан у Шпанији. — У граду Алкоји, близу Валенсије, Ђурђев-дан се празнује с великом свечаношћу и представама. Још од 1257 г. кад су Маври напали тај град и кад је, по предању, иојавио ое св. Ђурђе на помоћ Хришћанима, — завео се обичај да се дан св. Ђурђа слави најсвечаније. У очи празника, свако село из алкојскога округа изашиље у тај град Засебну депутацију музиканата. А сутра дан рано, јављају се они са разним музичким инструментима па челу хришћанске и маварске војске. Празник се почиње црквеном процесијом, која се упуги на велику пијацу и стане на месту одређеном. За тим пролазе преко пијаце Хришћани и Маври, неки пешке, неки на коњима, наоружани до зуба. Прошав тако и кроз цео град, војске се раздвоје, и у засебним групама одиграју коју народну игру. Идућега дана, изводи се представа боја између Хришћана и Мавара. Рано из јутра састану се војске на великој пијаци. Војска маварска затим брзо одлази изван града и одређују на која ће врата ударити; но пре ступања у борбу, Маври шаљу заповеднику непријатељске војске парламентара с писмом. Парламентар јаше на коњу богато оседлану, и кад дође чадору заповедникову, поздравља га по источњачком обичају и предаје му писмо. Овај чита писмо, цепа га у комаде, и изјављује, да се никад неће предати хришћанским непријатељима. Иарламентар одлази. Затим се јавља велико и свечано посланство; из којега се издваја једно лице. Њему повежу очи и воде га хришНанском војводи. Посланик саветује војводи да преда град, али овај остаје при своме. Обе војске почињу нрипреме за бој. Чим се Маври нојаве, одмах их дочекују ватром из пушака, па и ако 1257 г. није била пушка пронађена. Ватра не плашн непријатеља и он у почетку успева. Војвода Хришћански храбри своју војску и атакује непри-