Звезда

Број 13

З.ВЕЗДА

Стр. 103

ДОЛПЗ ТШб 0Н1Т10Т У деветом броју „Звезде" упутио је, његово високо-благородије, г. надзорник Павле Љотић, на моју адресу, неколико речи, које се потпуно могу „идентификовати са наслеђеним способностима" његовим. 'Гу је г. Љ. тако вешто и са толико духовитости описао све своје „чежње" и сва „неспокојства своје душе" и своје „свссти наметнуте школом", да му човек просто мора позавидети на толикој искрености. Г. Љотићу је ово, без сумње, најбоље и најоригиналније дело од свију безбројних дела, која је до сад изнео на свет. Јер ако је истина, да је нијвећа мудрост познати самога себе, онда колико ли тек мора бити мудар г. Љ., кад је умео себе онако лепо и згодно чак и да нацрта? Колика ли та мудрост мора тек бити, кад се онако „дибидуз" сложи и оличи на хартији, са онолико лакоће: у неколико овлашних и разбацаних црта, али тако верно, да је и сваки други може одмах познати!? — Та ту се нема шта више и савршеније замислити; такво је дело, које је створено „по подобију" творчеву свакојако урнек савршенства, наравно према своме творцу, јер је оно најпотпунији израз свеколике мудрости и врхунац творачке снаге свога господара. Баз XVегк 1оћ1: с1еп МеЈ51:ег! Једини још недостатак у целој овој мудрој творевини биће зар само та, у осталом незнатна, околност, што је г. Љ., по урођеној и „наслеђеној" својој скромности, која је била увек одлика великих л^ди, — променио места потпису и наслову, те је тако његов верни лик испао изврнут, као у неким огледалима. Али и ако је тиме Г. Љ. довео своју рођену главу у незавпдан положај и у непријатну атмосферу, он је с друге стране ту постигао и извесну добит: што је окренуо своје лице правце своме „ишчадију" и тако ојачао своје родитељске везе и обезбедио му „наследност" и „подобије" своје. Такав или сличан разлог имаће зар и она друга омашка: о вредноћи, трудољубивости, свршеном школовању и одлично положеним испитима, која истина са Љ. нема никакве сличности, али која ће за то свакојако више допринети моралном ефекту и значају његове, композиције, ег§о и њега самог. У том погледу његова најновија творевина неће, на сваки начин, остати без успеха, јер и ако сам Шега!, поп еги1ебсип(:, учиниће то извесно његови читаоци, а особито они, који га изближе познају и знају добро шта и колико он вреди. Што се тиче благонаклоне његове пажње, коју им је учинио тиме, што је мени посветио своје ремек-дело, ја сам му за то особито захвалан. Мени је необично мило, што сам ја, „тако звани професор" из Јагодине могао дати повода ономе узвишеном и племенитом изливу господинове „унутарње снаге са реченим својством«, који је овако богато украсио и окитио персону некадањег бесправног професора. Господину пак само могу честитати, што је и без професорских квалификација, и са једва положеним професорским испитом, једино својим скромним и плодним Јуубрењем по књижевној њиви, успео да заузме тако „одличан" положај у престоници! Исто тако, и још више, сам обавезан г. Љ. и на сувишној пажњи коју је благоволео указати моме „ре-

ченом" преводу Психологије. Своју благоДарност на томе, ја сам се већ потрудио да изнесем једном у „Искри" и кога то интересује, може се одатле уверити, са колико сам заслужне поште предусрео високу особу г. надзорникову са свима његовим и „наслеђеним и школом наметнутим способностима". Ту сам се ја достојно одужио пијетету, који дугујем према осведоченој спреми и далеко познатом књгокевничком и зналачком ауторитету г. Љ. Што се он пак, и поред тога, још није научио памети, већ и даље, на онако демонстративан начин, уверава свет о својој глуности и неваспитању, томе ја нисам крив, а не могу ни њему замерити. Такав је јамачно његов укус, или — како би он рекао — „школом наметнута свест", а о томе се, наравно, не може диспутовати. Овако је он само посведочио и још више појачао оно мишљење, које су о њему и раније имали они, који су га познавали; а пред осталим светом, ако се није обрукао зацело није стекао никакве славе. Односно пак оних грдња, које је г. Љ. обилато просуо на мене лично, ја сам са свим спокојан. Госп. Љ. мене не може ничим уведити, јер он у односу и поређењу према мени може увек само — изгубити. То ће му сваки рећи, а то му вели и писац Психологије из Јагодине ироф. Свет. К. Матић.

занимљиве Нешто о поздрављању. — Опет је решен& једно „културно иитање." „Треба ли трговац или лиферант своју муштерију ирви да поздрави или треба да чека, да га муштерија, тако рећи, намами на поздрав?" — Ето, тоје интање! 0 томе веома важном гштању одржана је у Паризу, који у питањима отменога понагнања задржавајош увек ееби првенетво, једна размена мигаљења. Одговори на ово питање подударају се готово једнодушно: ,.Ни један лиферант, па ма које сорте он био, не ваља своје муштерије први да поздрави, пити кад су ове саме, а још мање ако су у друштву. И најобичнији такт наређује му, да се према дамама, којима је дан пре иробао струк или обућу, или их чарапама послужио, чини, као да их и не нознаје.« Чувени фризери отменога женског света и лиферанти кошуља, који су у Паризу богати људи, који се извозе у шетњу са четири коња, а на нремијерама у позоришту и на тркама су као код своје куће, у овоме су се смислу изјаснили. Неки опет, и то не без туге за старим добрим временом, у којем је био сасвим противан обичај, изражавају се овако: »Ја и данае« тако вели један од њих, »чиним изузетак са својим старијим мугатеријама, који према мени и мојој радњи негују неку врсту пријатељеких односа. Те поздрављам ја прво. Они се не могу осећати увређенима према изразима мојега поштовања. У осталом онај