Звезда

Стр. 102

3 В Е 3 Д А

Број 13

Сиромах младић био је те вечери за време целе представе као ван себе; није био кадар ни да погледа „господарицу свога срца"; није могао ниједно „браво" узвикнути те велери слављеној трагеткињи: он беше више мртав него жив. Кад је трагедија — представљала се „Дебора" била свршена и кад је у узаној улици иза позоришта нестало света, појави се -поручник на означеним малим вратанцима. Пред вратима стајаху кола, која чекаху на уметницу. Након неколико тренутака појави се њена собарица и заповеди кочијашу, да одвезе кола до угла улице и да тамо чека. Поручнику лупаше срце од чежње, узбуђења и очекивања. Кола одоше полако и стадоше на означеном месту. Прође још четврт сата, и напослетку изађе величанствена женска прилика с густом копреном на лицу, и сиђе низ оно мало степени на улицу. У истом тренутку занешењак паде пред њом на колена, и кад му она пружи руку, пољуби младић њену рукавицу, затим подиже рукав зимског огртача и обаспе јој пуначку руку пољупцима; она се осмејкивала на њега, рече му неколико заношљивих речи, али јој не паде на ум, да га подигне. Официр јој говораше о својој врелој љубави она га са задовољством слушаше и напослетку проговори: „И ви сте на мене пријатан утисак учинили." Ово беше довољно, да се страст младог занешењака до врхунца распали и он се усуди, да своју обожавану моли за један састанак. „И ја бих сама волела с вама један сахат проћеретати; али где би то могло бити?" „Код мене" усуди се поручник рећи, подигавши се. „Немогућно", рече трагеткиња тоном владарке. „Па где, дакле?" „Да, где?" прошапута она. „Или боље рећи, кад? Најсигурније је код мене — и то нам само и остаје. Али морате доћи ноћу." Бедни младић поче од силног миља и сласти дрхтати. „Прекосутра", настави наша јунакиња, „после представе. Али ви морате добро пазити, да вас ко не види. Уђите у хотел и тачно у дванаест сати куцните лагано на моја врата. Ја ћу вас чути и отворити вам." Официр промуца неколико речи благодарности и блаженства; трагеткиња се осмејкиваше. Он то није приметио, јер сав срећан и блажен осети њену пуначку мишицу кад га овај демон узе под руку и пође својим колима. На углу улице опрости се она са својом жртвом и оде брзо колима. Она је улицом тетурала као патка — али нашем занешењаку изгледаше овај ход као идеал величанственог хода. Прођоше два дана нестрпљивог очекивања бездушној жени, која размести своје замке око несрећне жртве —- и бедном младићу, који није могао дочекати своју срећу.

Дође и вече, кад се грозан план морао извести. Наша јз^накиња играла је те вечери Краљицу Јелисавету у „Есексу"; изгледало је, као да се стара, да се потпуно уживи у природи те грозне жене, како би боље одиграла улогз^ доцније својој ложници. Један сахат пре пола ноћи дошла је кући и вечерала је да не може боље и слађе бити, пила је шампања и обукла неку белу, провидну ноћну хаљину и пошто је кокетно своју густу косу расплела отпусти собарицу, одкиде конопац са звонцета и очекиваше са цигаром у устима и неким сотонским осмехом на уснама овога обожаваоца. Изби поноћ. Потраја мало и зачу се тихо куцање на вратима. Она погаси свеће, остави само тамно плаву ноћну лампу да гори и отвори врата. Официр пређе преко прага и паде пред своје благо на колена, она га привуче бурно к себи, и стаде гадемонски љубити, као што је само она то умела. Али у тренутку, кад 1е официр опијен страшћу њу загрлио осети он, да га њене руке јако стежу и притискују уза зид. „Краљица Јелисавета" поче гласно за помоћ викати. „Боже мој! Шта вам пада на ум!" муцао је бедник. У том се цео хотел узбуни и кораци се приближаваху соби. „Пустите ме! Ви ћете ме }шропастити!" преклињао је бедни официр. Трагеткиња одговори виком: „у помоћ!" Сви странци који су у том хотелу одсели, послужитељи и собарице утрчаше у собу и видеше ужасну сцену: један млади официр ухваћен од једне постарије лепе женске, коју је хтео, како она вели, силом да обешчасти. Тако се сутра дан причало по целој вароши. Трагеткиња написа жалбу главнокомандујућем у којој захтеваше задоволења за увређену част. Захтеваше примерну казну за разбојника, иначе претијаше јавношћу. Млади официр, жигосан, осрамоћен и исмејан, убио се после неколико сахата. Дебела трагеткиња слављаше свој триумф. То је било више него што је очекивала, више него што је у њеном плану било. Неколико недеља после тога читало се по свима немачким новинама, како је један млади, лепи официр, опијен дражима слављене трагеткиње тако далеко отишао, да је — добивши кошар од обожаване — покушао насилно задовољити се. Пошто му смели покушај није испао за руком, официр се из очајања убио. Реклама беше грозна, али је успела. И данас још има људи, који мисле, да је ова јунакиња једна од најлепших и најопаснијих жена у Немачкој. /.