Звезда

В гој 22

3 В Е 3 Д А

С тр . 171

уреку На глави мрк мали Феоић са златном ки ком, коју јој је из Цариграда донио бабо кад се враћао с ћабе. Сав је Фесић популан дукатима, бисером и оним финим морским спужићима. Управ над сребренастим челом је онај велик дукат, што га зову „шорван". Он јој је успомена од покојне мајке. Тај шорван је и њезина мајка носила кад је доведена за Ћалу. (Наставићв се) ШТА Ј Е СРЕЋА Спевао сам песму једну, И за л.омо другу, трећу; Али никад нисам знао Да опевам праву срећу. Љубио сам из свег срца, Љубио сам с пуно наде, Ал' за моју љубав она Ништа не хте ни да знаде. Тад се кренух у планине Природине чарне краје . . . Али и ту свака срећа Мало који тренут траје. Отиш'о сам у долине Пуне жбуња, пуне цвећа . . . Али и то мало траја, К'о и моја лажна срећа. Сиђох малом поточићу, ТПто по дољи журно тече, Те ми његов жубор рече: „Тражи, тражи — има среће!" Тад угледах испод јеле Крај потока дева лежи . . . Срећна земља што јој траву Њена бела рука снежи! Да л' је она жубор чула, Ил' се нечег прошлог сећа ? . . . С бајпих уста чуше с' речи: „Сањај, сањај . . . то је срећа!" 1899. Доб. В. Вакић. • ©чЕ>» <)Очб)

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејвина

(наставак) Х1ДХ Како је смишљено, тако је и учињено. Иванови се пробудише порано сутра дан, још не ! беше ни седам часова. ГлаФира Семјоновна је прва устала из постеље, подигла завесу, отворила прозор, па је узвикнула од изненађења. Пред њом се указа величанствена панорама Неапоља. Го стионица њихова беше подигнута на једној ли тици; кроз прозор си могао видети сав град као на длану. У даљини се видело море у његовој дивној боји. По мору видиш пароброде као црне тачке, овде онде беласају једрила на чамцима, а с лева се уздигао високи Везув и дими својим конусом. Од гостионице ка мору спуштају се у терасе дуги редови улица. Кровови, торњеви, врхови здања провирују овде онде кроз зеленило вртова, и преливају се у зраку јутарњега сунца дупшим бојама. Топал ваздух, што оживљава, јурну кроз отворен прозор и невољно изазва дубоке уздахе. — Боже мој, да чудне красоте! Март месец - а тако пријатно јутро! узвикну ГлаФира Семјоновна, и окренувши се мужу настави викати; - - Устај, Никола Ивановићу! Шта се ваљаш? Гле, како ]е чаробан изглед! Најпосле устаде и Николај Ивановић и онако необучен, дуго је уживао заједно са женом у природној лепоти. Кроз пола сахата, кад су супрузи Иванови пили каву, дође им и Коњурин. — Овог часа написао сам жени писмо, рече он. — Писао сам, да сам у Гиму гостовао код папе римскога, да сам у њега и чај нио. Па дођох и вама да кажем: кад се вратимо у Петроград и кад се видите с мојом женом, да се главом не шалите, те да ме издате односно папе, А ја ћу већ и свима познаницима у Петрограду причати, да сам био у његовој Киновији, у гостима. —- А зар ништа нисте писали жени за римску маму? запита ГлаФира Семјоновна. — Зар за оиу акробатку ? Шта би могао и писати о њој? Зар смо успут мало таквих женскиња видели?... У осталом ја не кријем да је то мило женче, само — о томе се женама никад не пише... — Па ја ћу написати вашој жени неколико речи за то женче. Јавићу јој, да сте код ње били у гостима после представе у орФеуму. А ви сте заиста били. Ви мислите да ја не знам, како сте се од нас украли па отрчали њојзи? Коњурин се збеси. — Како можете ви писати о томе, чега није било? Је ли то морал? — Вили сте, били!