Звезда

БХ^ОЈ 26 3 В Е

вољи купатила, та господа Помпејци, Бог да им душу 'прости. -— Не само четири, него управо пет одељења Ево, ово је пето . Еасошсит! Ту је било умерено топло и господа посетиоци су завршивали купање под овим водоскоком. Ево, видите остатке од во доскока ! — Гле, чуда!.. Пет одељења. Браво, браво, Помпејци ! За ово заслужујете хвалу. То већ значи, не да су само волели купатила, него су, једном речи, отров били у томе. А а-а. Чим дођем у Петроград, с места ћу причати жени за помпејска купатила. А већ, што је она љубитељ купа тила, то под небом нема ! Знате ли ви ; да та ни једне суботе не пропусти!.. А који ли ово дан беше данас, браћо? Да није случајно субота 1 Биће да је субота ! . Сад је она, сигурно у купатилу и мора да јој се иче кад је муж спомиње! Сваке суботе у ово доба. пред ручак, обично одлази у купатило. Ичи, матушка, ичи '.. Зажали мужа!... Ох, да ли знаш, да га је ђаво завео у помпејске бање ?.... — Бог с вама, Иване Кондратијевићу ! Шта говорите такве ствари ? с незадовољством рече ГлаФира Семјоновна — Па шта је ту ? Зар ја не смем говорити о жени ? Жена је то брате, а не „полудевипа" од француске народности. Гле, сигурно и она иче, кад ичем ја Срце се срцу одазива !.. Е, видели смо бање, сад можемо и из те Помпеје ићи — Па ево већ излазимо. Ево музеја, поред кога смо прошли, ево и излаза! рече Перехватов — Оћете ли да идемо на гробље? — Не, не ! Какво гробље ! Нек иде с милим Богом! Имамо ми и својих гробља довољно у Петрограду — па ћеш видети чудо од споменика. Перехватов ступи у разговор с вођем, и сви се упутише музеју, што би на изласку. У музеј помпејски свакојако ваља свратити, рече Перехватов. — У музеј ? Не можеш ти мене ничим тамо намамити! замаха руком Грабљин. —- Па, да свратимо, да свратимо. Само, не дуго. На брзу руку. И то само ради тога да после можемо рећи, да смо били у помпејском музеју! рече ГлаФира Семјоновна и поведе за собом у музеј људе, који зеваху. Грабљин остаде на уласку. (НАСТАВИЋЛЗ ОЕ)

РАВИНОВА СМИЦАЛИЦА с францускога —им Браћајући се из пиваре, где је, као и обично, савесно вечерао две кнаквиршле с малом салатом

3 Д А О ТР . 205

и са три чаше црна минхенска пива, једном речи за пола марке, затече господин потпоручник Огон фон ХеринксхаФ, чији коњички пукбиоје у гарнизону у Штразбургу, писмо, чијо.ј адреси поклони се с решпетком. Писмо беше од његове матере од Хохволеделгс.борене Фрпу Гргфин Фрида фон Херинксхаф. Она му саопштаваше ове вести: Драги сине! Ствари се непрестано окрећу на горе и по тера ли тако и даље, хоће твоје четири сесгре на сву прилику умрети као маторе дево.јке, јер немам ни толико средстава, да им купим нове тоалете и да их водим на бал, који сваке године дају херинксхафски лађари. Покојни твој узвишени отац — бог му дао у рају насеље! — дао се у гордости занети на глупост, кад је сав но вац, што га је задобио у рату са Француском. употребио на оправку старога замка својих дедова и кад се решио, да ништа не продаје од старога намештаја и опреме, чиме смо иретоварени и што ишчињава и губи вредност — говорећи, да га свако парче сећа на победу над ВелФима. С новцем, који би се на тај начин добио, могла сам и једну и другу годину провести у Берлину са кћерима — па тамо би им њихово славно име, царева наклоност и њихова импозантна лепота већ помогла, да дођу до младожење. Место тога таворимо се, често лишавајући се најближих потреба, а поред те Француске старудије, чија куповина одмах после рата дала се објаснити, али сад не можемо да се курталишемо, да не бисмо својим старим пријатељима показали своју пропаст. Сваки дан доноси нам нове моралне муке. Колико јуче морала сам да се погађам с Јеврејином Мајерлом, који ми десети пут дође да инхте отплату на 3000 талира што их је пре шест година позајмио мом оплакиваном, узвишеном мужу. Време би било, да се учини крај том понижавању. Ти си глава узвишенога дома ХеринксхаФскога, па ти сам, који водиш порекло од племенитих Венда, ти сам мораш уз то бити на мукама, ако ћеш за увек остати, као какав дебели Сас или неотесани Баварац. У твојим рукама судбина те твоја и наша, Кад сам угледала онога Јеврејина, паде ми нешто на ум. Читала сам, да у Француској најпоноситији племићп не устручавају се тражити за себе љубавце између богатих јеврејских породица. Ја знам, да је тај род проклет од бога и да су његови синови убили нашега спаситеља Христа. Али ваља бити праведан: тај злочин изврпгили су људи. Сами јеванђелисти кажу, да су се женске према њему владале лепо и симпатично. Кад је дакле дошао онај смук Ма јерле морала сам потиснути своје достојанство благородне жене лутеранске вере и мало му поласкати, да ме још почека. „Ви сте, Мајерле, искрен човек и међу својим пријатељима на добру сте гласу в , рекох му, „па знајући вас, појмим, што у Француској племићи често остављају на страну предрасуде и за жене узимају кћери из ваших кругова. Штета,