Звезда

Стр. 206

Врој 26

што сте удовац и немате деце. Била бих вас позвала да своју кћер дате за мога сина, благород нога гроФа Отона". Његово мало око севну. „Благородна госпођо гроФице", одговори, „истина немам кћери, али имам нећаку, красну као Ревека на кладенцу, која ће мене да наследи а наследница Јоне Мајерла неће бити убога сирота. Селмета Вајс, моја полусестра. удала се за Шмула Кона, једног од својих братанаца, марвена трговца. који је умро у Француском рату оставивши ту сиротицу од три године. Његова удовица васпитала је дете као госпођицу у најбољем пенсионату у Нансу. Онда умре и она, а лепа Сара живи данас код деде од очине стране, Реба Давида Кона, у алзачкој варошици Лобсану код Сулц-су-Форета. Ја сам немам предрасуда, па пристане ли моја нећака, горде контесе, које по чивају у костурници благороднпх и силних гро Фова ХеринкехаФОва, неће се морати стидети од лепе Саре". Говори се, да тај Мајерле има више него пет милијуна — а уз то је пресудан чинител, при продаји аринга у целом Балтичком мору — уз то банкар је и лађари се осигуравају код њега. Прилажем његово писмо, којим тебе нрепоручује равну Давиду Кону у Лобсану. Нека Христос благослови твоје предузеће, благородни сине мој! Ја и твоје сестре љубимо те. Твоја мати Фрида фон Хе-ринксхаф * ■к * После неколико дана дошао је благородни гроФ Отон у варошицу Лобсану, чувену са свога вина и отуда, што је ту извор петролеја; у својој најсјајнијој униФорми ишло је као на дроту, утег нут у струку, испупчивши се грудима, са дугом брадом над жутом огрлицом плаветнога капута. Запита за равина Давида. Одговорише му, да Јевреји баш сад имају неки празник и да ће старога равина наћи на сву прилику са његовом породицом у по општине искупљене у пољу у зеленилу. А колотер, који му то казиваше, зачу ђен, што у варошици види Швабу у пувој паради, окрену му леђа и намигну своме другу. подмигљиво издигнувши поврх главе песницу с исправљсним палцем — тако се наиме у Алзацији ругају, наказама. Кад је даље ишао, свуда је изазивао пажњу. Није то био само гојим хришћанин; није то био само рацке, ненријатељ, гонитељ јеврејскога рода — беше то Шваба, Немац, силовити победитељ. Упутише га у чатрљу равина Давида и он уђе тамо. Стари старешина општински разгова раше се код врата с пријатељима, поименце с високим старцем, који право стојаше и гордо гледаше, са белим, усуканим буковима, а у петљи од нуцета имаше црвену траку, и немачки Официр чу, како га зову командантом Брауном. Кад равин скиде капу, овај још боље навуче шешир на очи.

ГроФ није то узимао на ум и док је Давид читао Мајерлово писмо, он је бацио један поглед на шатру. Женскадија, која му долазак није узела на ум, смејаше се, ОЕфужавајући младу девојку, која се попела на сто и намешта по ужету гирланде од златна папира и мале котарчице такође од хартије, у којих су превлађивале боје плаветна, бела и црвена; у те котарчице метали су воће. Ова млада девојка беше за чудо лепа; вране њене витице падаше јој скоро до пете; имала је чисте. изразне црте, а велико кадиФено око било јој је дугуљаста кроја — газелино око, као што га означава арапски песник. Како је ту тако сто јала с опруженим рукама, позивши у неколико тело натраг, с испупченим грудима, беше то дивна елегантна линија у облицима достојна најплеме нитијих узора антике Беше то Сара, лепа Сара, како је назва Мајерле. Млади Немац беше њом очаран, кад му приће равин Давид. „Господине гроФе, не могу вам нре дати одговора, докле се не разговорим с оном, које се тиче. Предлог господина Мајерла толико је противан нашим обичајима, да сам се чисто прене разио. Оставите ми своју адресу. Ја ћу отићи у Штразбург и донећу вам наш одговор". ГроФ Отон поздрави по војнички, поглади руком русе завоје од бркова и баци тријумФалан поглед на лепу Сару, која га са набраним обрвама презриво гледаше преко рамена Три дана сва госпоштина у Лобсани беше на ногама. Били су састанци код католичанскога парока, код протестанатскога пастора, код равина и код команданта Брауна. Попови све ове три вере и стари волтеријанац, слажући се у својој зајед ничкој религији, у љубави ка далеко: Француској, као оно прсти на истој руци, састајаше се сваки дан ради договора, и сваки пут викао би стари ОФИЦир: „Шта, ето вам се даје нрилика, да савладате свога непријатеља, да му задате неколико крвавих рана, да осветите свога Шмула, кога су убили, да би му могли покрасти волове, што их је хтео дотерати Француској војсци — и ви то нећете да чините? Реб Давиде, ви нисте патриот и ја се с вама нећу више руковати". Најпосле оде Давид Кон у Штразбург. % ««• К Узвишеној и впсокородној грофици Фриди фон Херинксхаф, замак Херинксхаф у Иоморанској. Благородна мајко моја, онај Јеврејин дошао је овамо и донео ми је одговор. Његова девојка изјавила је, да не би узимала обзира на вероисповед, кад би полазила за Француза; али ако ће за другога кога да се удаје, удаће се само за Јеврејина. „Господине гроФе", додаде старац, „имамо примера, да су људи предмет своје љубави ценили већма, него своје верско уверење, а жецске често хоће да ишту сличне жртве. Дакле промислите се".