Звезда

3 В Е 3 Д А

Б рој 29

— Зар он није у пензији?!.. — Ннје. Он је провео као учитељ више од петнаест година у овим крајевима, док још не беху ослобођени, па му те године нису урачунате у године државне службе. Рачуна му се само онолико, колико је служио од ослобођења, те тако има много мању плату и мање година службе него толики млади људи, који су били његови ђаци, јер је последњих година добијао слабе оцене, те није могао добити повишицу. . Нису га хтели пезионисати, да би могао имати колико толико више година службе због пензије. — Дакле, учињена му је доброта! То му је сва награда за труд, пгго му је дозвољено, да овако изнурен и истрошен може радити!.. рекох ја, а туга ми притиште душу. Све ово, што видиш овде грађана у овоме месту, све је то ча-Ђорђев ђак. Није он учио само децу — учио је и одрасле људе. Он је био о своме трошку подигао зграду, а то је ова зграда где је сада општина, и у пространој учионици учио и децу и људе. Причају старији грађани, који га знају из млађих година, и веле да тај није знао шта је умор. Радио је и дању и ноћу, а нијезањега имало ни празником одмора! 1 причаше ми друг И заиста приметио сам, да у тој околини бе јаше врло велики проценат писмених, школованих л>уди. Ретко сам на кога наишао, иа чак и од стараца, вршњака Ђорђевих, који бејаше неиисмен. Све је то учинио, дакле, његов неуморан труд. — Када се и одрасли људи, — продужи мој друг — стадоше искупљати у његовој учионици, Турци му створе кривицу и затворе га, те је не колико месеци лежао у затвору. Новац његов учинио је доста утицаја код турских власти, те га пусте из затвора али му забране да се у школн скупљају одрасли, већ само деца. После тога он је дању учио децу, а ноћу крадом одрасле, излажући се највећнм опасностима Ноћу је ои учио народ да позна славну пропглост своју, одушевљавао их узоритим борцима за слободу народну, подгревао у срцима њиховмм наду на боље дане, и уопште казиваше им све оно што је и сам осећао и знао. Баш на две-три године пред ослобођење, Турци дознаду за такав рад његов, и само се бегством могаше спасти од смрти на коју би га осудили. За време ратовања он бејаше прикупио добровољачку чету с којом се храбро борио против Турака са осталом српском војском. После рата постадоше слободни ови крајеви и Ђорђе оста опет као учитељ. Иосле ових речи заћутасмо и мало после мој друг рече својим ђацима да уђу у школу, па оде и он, а ја остадох сам. Из школе ча-Ђорђеве сенепрестано чује песма. Кад испевају једну, одмах се почиње друга. Од једном престаде песма. Ја сам седео баш испод самог отвореног про-

зора, те сам чуо по том слаб, дрхав глас чаЂорђев: — Е доста је, децо хајде сада се мало поиграјте, па ћемо после опет у школу.. После тих његових речи настаде урнебес од граје и поклича веселе деце Врата се отворише и они посукљаше у двориште као рој пчела нз кошнице. ЈМало постоја, па се и ча-Ђорђе појави. — Полако да се не убијете!... укори два малишаиа што се узеше надметати ко ће даље скочити с басамака — Шта сте се ви усамили ? — рече ми кад ме угледа. — Гледам како имате лепу башту. У том допаде један ђачић пред њега и кроз илач исприча како га је неки друг ударио дрветом по глави. Ча Ђорђе му приђе, помилова га нежно својом изнемоглом смежураном руком по плавој косици и рече: — Проћи ће то!.. Он није хтео, воли он тебе... Треба да будете добри и да мислите добра један другоме.. Ви сте сви добра деца, па да се трудите да будете и људи добри! .. Дете отрча опет у игру утешено, а ча-Ђорђе се благо осмехну и нежно изговори: Деца!.. Ја волим кад се играју... — Лепо певају. — Ја тако волим кад ми певају, па чисто заборавим на све .. Не певам ја.... Изгубио сам глас . Ето, уморим се . и кад говорим .. Невао сам лепо док сам био млад тако као ви сада.. — Долазите редовно и пре и после подне?.. — Долазим... али слабо радим. Сем то што деца певају... Не могу више, а и досга сам радио... Не бих ни ово радио, али због деце моје... Знате због пензије . То за њих, а ја сам већ свршио своје... — Глас му је дрхтао, а у очима засијаше сузе... — Хоћемо ли да уђемо у школу? — угшта га у том једно ђаче. Он и њега помилова по коси и рече: — Доста |е, децо хајде сада кући, а ако хоћете ви се још ту играјте Кући! . Кућиии!... повикаше деца у глае и одјурише. — Па и време је већ да се одморите рекох му ја. — Одмор ће ми бити кад умрем... Јест... кад умрем, а пре се нећу одморити... — Пази кад се чига!.. Куд звераш ги тамо у крајњој клуни чу се јак глас учитеља из учпонице трећег разреда. — А што да пази?! — изговори за се чаЂорђе и тужан осмех му задрхта на уснама. — Не треба нико ништа ни да учи... Што мање човек зна мање и пропати.. Без знања про-