Звезда

СТР. '228

број 2н

јица тројица од њих такође прискочише колима и нудише путницима слова, која беху начинили од макаронскога теста. Енглези купише своје иницијале и ГлаФира Семјоновна такође узе себи слова' д и %. Иут је иихао уз брдо. Уђоше у предграђе неапољско Опазише винограде и воћњаке. Свако врсно воће и расад цвека на све стране. Везув се указа јасније. Под плавим небесним сводом стоји мрачни његов конус, прикривен тавном, окамењеном лавом. Овај дим што из његова кратера излази, и што им се у Неапољу чинио као лака струјица сад се већ показа као голем облак. Зем љиште пуно влажнога ваздуха. На смену неапољским просјацима дођоше сад, не мање поцепани музиванти, с гитарима и ман долинама. Они предусретоше и испратише екипаж музиком и песмом, идући око њега. Певали су народне, неаполитанске песме, и то врло сложно. Видите ли ви да су то све сами Мазини и Николини! приметн Грабљин. Гле, какве су им очи!.. Греше што не иду нама, у Петроград. Они наши лудаци да би се показали добри Талијани, одмах би им поднели разне даре, ципеле шивене златом, пешкире шивене концем Гле, каква је гласина у овога брадоње? Пати! Пати! повика он, показујући прстом. Иза угла изиђе лепа, али неочешљана цура и стаде певати и играти око кола. — Од куд је то Пати? рече ГлаФира н на смеја се. — Пре би је требало звати: Бријанца. Она је играчица, а не певачица — Главно је да обоје уме. И пева и игра. Еј, Травијата! Деде Травијату! Девојка махну главом, преста играти и стаде певати „Травијату". — Фу! несреће!.. . Гледај молим те, таква чупава, а „Травијату" зна, чудио се Ииколај Ивановић — Чупава.. То је баш добро. Да дође у Петроград, наши хлебари са калашниковског пристаништа не би жалили да јој даду 1000 кутлача брашна, па баш да је у нас и глад, — нримети Коњурин. — Јер у њих се баш то и цени јако. На подношце екипажа стадоше се пењати и неки одрпанци без мандолина и гитара, нудећи се као чичерони — Шта хоће ови ? пита Николај Ивановић — Нуде услуге за показивање Везува, одго вори Перехватов — А, чичерони? Не треба! Не треба! Шта ће нам? И стадоше махати рукама на чичероне да одмакну, али они не одмицаше, већ одоше и даље за колима. И што даље гомила све већа Екипаж се пео по рђавом путу, уз брдо, готово кораком. Чичеронн беру цвеће са дрвећа, што уз пут беше и правите букете, па их бацаше дамама, кезећи се. Кочијаш и кондуктер хтедоше да их

одагнају, али ови ступише с њима у оштру препирку. — Никола Иванићу, ностарај се да одврнеш рукатку и да извадиш нож из нггапа, рече мужу ГлаФира Семјоновна. — Зашто ? — Па, тако. Ко зна да ово нису бандити ? Видиш да не одмичу од нас, а ми већ улазимо у пустињу. Извади нож! — Тути, бога ти!. нас је једанаесторо. — А њих је више .. Ја се баш бојим. Господо! Хоће ли бити скоро станица? Само идемо, идемо, а ни код једног ресторана не стајемо! узвикну Грабљин. — Ја сам гладан! — Ту нема ни једног доброг ресторана, одговори Перехватов — Говоре да има добар ресторан на станици те мале жељезнице. А ено, где је она, једва си види!. — А дотле, зар све да чекамо? Баш ми се неће да чекам. — Хоћете ли мало закуске? нуди га ГлаФира. - Имамо коњака, црна вина и хлеба с бутером. — Та разуме се. Ови енглески морепловци не дадоше ми ни чашу каве да испијем. ГлаФира узе корпу сјелом. У колима настаде доручак, пре кога, мушкарци попише пола боце коњака за тили час, и искапили би је да ГлаФира не рече: — Господо понудите Енглезе. . Тако је неучтиво.. Путујемо заједно... — Мусју! Вулеву тринкен? пита Коњурин старог Енглеза а пружа му боцу и сребрну малу чашицу. Енглези не одбише понуду. За мало, па и они докопаше своју корпу и понудише портвајн руском друштву. И Гуси не одбише понуду. Енглескиња понуди све неким месом. А кад понуди Граблшна, овај замлата рукама и повика: — Овчевина с бобом? Нон... Мерси... Гле, су чим нуди ? Тринкен — вуј, а овчевину — ах, оставите!. Настаде разговор Гуса с Енглезима. И ако су Енглези говорили енглески, а Гуси — .руски, опет су се добро разумели знацима. Онај стари Енглез радознало загледа сребрну чашицу и моли Николу Ивановића да му је прода, или даде у замену за путни прибор, саетављен од вуљушке, ножа, справе за вађење занушача и кашике. Енглескиња служи свима вино из кристалне чашице. Коњурин узе од ње чашицу, и спремајући се да је искапи, рече: — Вив англичан! — Зашто? Од куда то? Нека иду до Цвола! викну Грабљин, повуче га за рукав и просу му вино. — Енглези су најгори сталеж, а ви им пијете за здравље!.. — Шта ћеш, ту је руска радост за дружбу... поче Коњурин, узимајући од Енглескиње другу чашицу.