Звезда

Стр. 230

ВВЕЗДА

Вгој 29

Следећи број 8.-\^.-КеУ1е\у-а изиђе са подужим уподним чланком у ком редактор говорећи у опште о особинама Немаца, завршава свој чланак: „да је он потпуно уверен да су прса мис Најманове која је онако мучки оклевегана - потпуно натурална*. Чим је овај члшак изашао у Ееу1е\у-у од тога је дана Ханс само пио црну кач>у. Али је и од тога дана мис Најманова узимала по две порције млека. Редактор, дакле није губио, он је задовољан био. Сем тога, мис Најманова одмах сутра дан поручи по кројача и овај јој екроји хаљину без срука, те да покаже поштованом грађанству да је Ханс лажов. Ханс осети да је побеђен. Победило га је женско лукавство. Мис Најманова је после овог догађаја још чешће и јачим тоном певала пред §тосегу — Би^сћтап — <1и Би^сћтап ... — Штадајој радим ? — мишљаше сиромах Ханс. — Да ли да јој кокошке нахраним пшени цом којом сам мишеве тровао ? не . .. платиће она мени .. . знам шта ћу . ..! Пред нрви сумрак, а на своје велико изиенађење, примети мис Најманова Ханса да носи један повећи нарамак дивљег сунцокрета и да га простире испред подрумског нрозорчића баш око по друмских врата. — Шта ли је то ? Зашто ли ће му дивљи сунцокрет ? Заисга је чудно, али ми се чини да је то мени намењено! — Тако се питала мис Најманова, Већ се довољно смркло. Ханс је већ био готов са творевином. Поређао је сунцокрет дуж подрумских врата, а на њима намести један за вежл^ај омотан у платно, тако, да га задњим кра јем окрене ка зиду, дигне покривач и покрије иредмет сунцокретом, затим се приближи зиду и поче нешто писати .. Мис Најманова да свисне од радозналости. Извесно то он мени нешто припрема али нека, нека, док сви посне, ићи ћу да видим шта је то, па ма ме и живота стало. Ханс свршив свој посо, оде у своју §тосегу -- закључа врата и угаси свећу. Мис Најманова брже боље натуче на се горњи капут па онако у хитрини само у панучама, обученим на босе ноге, излети на улицу. Брзо долети до гомиле сунцокрета и упути се непокривеном стазом између редова сунцокрета ка прозору подрума. Прнмети заиста неки натпис и зажели да га прочита. Одједном јој варнице сену из очију! Горња јој се половина тела нагло устури у назад, а из душе јој се нехотице оте жалостан узвик — хај — хај - а потом очајнички повика: помагајте! у помоћ ! . .. Прозор се са Хансове собе отвори. — 1811 (1ак ? чу се мирни глас Хансов \Уег 181'. (1ав ?

— Ох! проклети Ои^сћтап — пиштала је мис Најманова Ти ме уби проклетињо! Сутра ћеш на вешала. . . иомагајте људи. . —• Сад! сад, док сиђем! Мало затим, он се указа са свећом у рукама Посматрао је мис Најманову неко време ћутећи па се потом заједљиво насмеја. — Шта је то мис Најманова? ха ха ха! — Добро вече Мис ха ха ха ... Метуо сам замке ради звера, а ухватио сам мис Најманову! Шта сте тражили у мом подруму ? Зар нисте прочитали шта сам на зиду напиеао да нико близу не прилази ка подрумском про.зору? — Вичите и дерите се сада колико год вам је воља, нека се скупи цела варош и нека види како ви баратате ноћу по подруму Би^сћтап овом. Ј1аку ноћ мис Најманова, лаку ноћ ... Положај мис Најманове био је веома тугаљив Да виче и даље, скупиће се свет - скандал; да пак не виче за помоћ и да овако висећи остане до зоре опет скандал. Свест јој се поче мутити, а ноге отицати и јаче болети. Месец је подруг љиво посматраше изгледаше као да је и он Хансов приврженик. - Она изнемогаваше у снази све већма. Треба нешто да радим ? помисли Ханс. Шег је! Ако се она угуши, сутра ћу знати игга је линч. Чисто се уплаши на ову помисао. Узме кључ од заиетог гвожђа и сиђе доле да ослободи мис Најманову. Морао је подићи мало њен капут горњи те да одкључа гвожђе. При овом, и ако је био у великом страху, није се могао уздржати а да не баци иоглед на красне, мраморне , месецом осветљене ножице мис Најманове. И ако је до сада препун био гневом ово га у неколико разгали и он се сажали те отвори гвожђе. Мис Најманова беше потпуно клонула и он је морао да је упрти и пренесе у њену §тосегу, Уз пут га је обузимало неко тихо сажаљење. Намести је у њеној спаваћој соби, па се врати у своју §тосегу. Готово целу ноћ није ока склопио. Сутрадан није се као обично појављивала мис Најманова пред својом §тосегу ради вокалних веџбања. „Можда се постидила од ноћашње бруке а ко зна, можда ми и замке плете ?" — мислио је Ханс. И заиста илела му је те какве замке. У вече истога дана позове редактор 8. \У. КеУ1елу-а нашега Ханса на дуел. Још у почетку дуела Хансу редактор готовј истера једно око. Ханс се у очајању тако разљути те опаучи ре дактора по леђима оплавком једним такојако, да је овај убрзо повикнуо епоп^ћ, епоп« 1 !!, епоп^ћ! — довољно . . . Није нам познато како се по вароши дознало о прикљученијама мис Најманове. Не верујем да је Ханс ово раструбио. Тек цела је варош знала све. После двобоја са редактором, Ханс је још више био огорчен на своју супарницу. Његово