Звезда

Стр . 253

вета и гвожђа, које звоњаше као цимбале. Нај.еданпут опазих на прагу наслоњачу за рад, која излазаше љуљајући се и оде преко баште. Друге пођоше за њом из салона, за њима ниска канабета која су се на њиховим кратким ногама вухаа, као крокодили; па онда све моје столице са козијим кораком и мале клупице које подскакиваху као зечеви. Ох, ужаса! Склоних се у један жбун, где остадох згурен посматрајући деФиловање мојих ствари; оне одлажаху све, једна иза друге, брзо или лагано, спрам њихове висине или тежине. Мој гласовир прође галопом као какав ражљућен коњ, и из њега се зачуше звуци. Шгофови пужаху, излажући се брљама као (с1е8 рхеиогеа с1е 1а шег). Затим се појави мој писаћи сто, једна реткост у последњем веку; он је носио сва моја писма, целу историју мога срца, историју због које сам толико патио! И ФОтограФије! Изненада се охрабрих, бацих се на њега и шчепам га као крадљивца, као што се хвата жена која бежи, али он је ишао тако чврсто н поуздано, да у пркос мом усиљавању и љутини, не могох му чак ни успорити ход. Како сам се очајно борио против тако ужасне снаге, срушим се на земљу у тој борби Тада ме он окрене и одвуче на песак, а затим све оне ствари, које су за њим ишле, почеше редом прелазити преко мене. газећи и гњечећи ме по ногама; а када ја склоних ноге, остале почеше прелазити преко мог тела као одељење коњице преко напуштеног војника. Луд од страха, једва се извучем из велике алеје и сакријем се опет у грање и даље гледах како ишчезавају и *најситнији предмети, најмањи, најскромнији, чак и они за које нисам знао ни да их имам. За тим у даљини зачух страшну лупу од затварања врата, то је било страховито трескање по целој кући чак до оних врата која сам ја, лу дак, отворио да би оне лакше изашле. Побегох с тог страшног места право у варош, и тек на улици дођох к себи. Зазвоним на вратима једне познате гостионице. Рукама сам скидао прашину с мог одела и причао да сам изгубио мој свежањ кључева, где је био и кључ од врата где спавају моје слуге у засебној кући иза ограде, ко.ја чува моје воће и поврће оч, лупежа. Затрпах се до главе у постељу коју ми дадоше, али не могах заспати и тако чеках да сване, слушајући бурно куцање мога срца. Наредих да известе моје људе и већ у 7 часова изјутра закуца мој собар на вратима. Изгледао је узрујан. — Ноћас се догодила велика несрећа, господине, поче он. — Каква ? — Украден је сав намештај господинов, све, све, до најмање стварчице. Ова новост ме развесели. Зашто? Ко зна? Ја сам умео потпуно да владам собом кад је се тре

бало претварати; да не кажем ником шта сам видео, да сакријем, да закопам у мојој свести као какву страшну тајну. Зато одговорих: — Онда то су они исти који су и моје кључеве украли Треба јавити полицији. Причекајте мало, ја ћу ићи с вама. Истрага је трајала пет месеци, Ништа се није пронашло, ни најмања ситница, ни најмањи траг крадљиваца. Тако је! Да сам ја казао што сам знао... да сам казао... онда би мене затворилн, а не крадљивце, затворили би ме што сам видео тако нешто. Да! Ја сам умео ћутати. Али кућу више нисам наместио. Било би непотребно, јер би увек почињало оно старо. Нисам више хтео ућиуњу; нисам је више ни видео. Одем у Париз и обрагим се лекарима због нервозности која ме је много узнемиравала од оне жалосне ноћи. Наредише ми да путујем, и ја их послушах. II Почео сам са Италијом. Сунце ми је годило. Шест месеци лутао сам из Ђенове у Венецију, из Венеције у Флоренцију, из Флоренције у Рим, из Рима у Напуљ. За тим прокрстарих Сицилију, земљу која очарава и природом и споменицима, остатцима Грка и Нормана. Затим пређем у Африку; мирно сам прелазио ову велику мирну и тужну пустињу, где живе камиле, газеле и скит • нице Арапи; где је ваздух лак и ировидан. Вратим се у Француску преко Марсеља и у пркос провинцијској веселости, ожалости [ме тамније небо. Враћајући се на континент, осетих неко непознато осећање болесника који мисли да је излечен и кога тешка туга обавести да зло није угушено. Затим одем у Париз. После месец дана поче ми бивати досадно. То је било у јесен, а ја сам хтео пре зиме да прођем и Нормандију, која ми бише сасвим непозната Почех са Руеном; осам дана лутао сам разгаљен, очаран, усхићен, по овој вароши из средњег века, по овом музеју необичних готских споменика. Једног .шечера око 4 сах. унутим се неком необичном улицом кроз коју протиче вода, црна као мастило „Еаи <1е Коћес", моју пажњу, која је била управљена на чудне, старинске куће, прекину на једанпут читав низ дућана у којима се нродају све врсте кућевног намештаја, новог и старог. 0! они беху изабрали добро место, ти лукави трговци старудија, у овом Фантастичном сокачићу, изнад ове црне воде, испод шиљастих кровова покривених циглом и шкриљцем, са својим старинским изгледом. У дну мрачних дућана могли су се видети нагомилани извајани сандуци, Фајанс из Руана, | Невера, Мустиера; насликане статуе, и од расто-