Звезда

Стр. 254

3 В ЈЗ

з Д А

ЈВрој 32

внне нзрезане распећа, Богородице, свеци, црквени орнаменти, одежде, стихари, чак и освећени судови и један стари шатор Те грдне кућерине су нуне шупљина; од подрума до тавана то је све пуно тих старудија сваке врсте, чија нам егзистенццја изгледа свршена, али које ће надживети њихове господаре у свему, у веку, времену, начину, да у новим поколењима буду купљене као реткосги. Моја нежност за сићушним стварчицама бу дила са у овом склоништу старудија. Ишао сам из дућана у дућан прелазећи у два корака труле мостове од неколико дасака пребачених преко тока гадне „Еап с1е Ко1>ес\ Али, шта то би? Боже! Какав ужас! Мој најлепши орман стоји ту, на углу једног свода, опкољеног разним предметима тако да изгледа као улазак у катакомбе каквог гробља од ствари. Приближавах се дрхћући целим телом, дрхћући тако силно, да га се не смедох ни такнути. Пружих руку, оклевах То је за цело био он, јединствени орман Луја ХШ, познао би га и онај који га је само једаннут видео. Подигавши изненада очи угледах мало дал.е у мрачној дубини ове галерије моје три наслоњаче, покривене шареним простиркама, за тим још даље моја два стола Хенриха II тако ретка да су многи долазили из Париза да их виде. Помислите! Ах! Помислите на стање моје душе!.. Приближавах се као узет, као у ропцу, али ипак иђах даље, јер ја сам храбар, упадах све дубЛзе у те старудије као онај коњаник у старо време што је упадао у враџбине. И тако нађох све што је некад било моје, полелеје, књиге, столове, орЈжје, све, осим мог писаћег стола кога нигде не опазих. Ишао сам силазећи с мрачнпх галерија и ие њао се на највише спратове. Био сам сам. Звао сам, али ми нико не одговори. Никога није било у тој грдној, искривуданој кућерини која је изгледала као лавиринт. Ноћ се спусти, морадох да седнем у помрчини на моју столицу, јер ни пошто нисам хтео да идем одатле. С времена на време викао бих: Хеј! Хеј! Овамо! Био сам тамо извесно више од једног часа, кад зачух неке кораке незнам с које стране. У први мах хтедох да побегнем, али повративши се виках опет и спазих светлост у суседној соби. — Ко је тамо? упита неко. Ја одговорих: — Купац. -- Не иде се тако доцне ио ду11анима. Ја одвратих: Чекам овде више од једног часа. — Могли сте доћи сутра. — Сутра већ нећу бити у Руену. Даље не смедох ићи, а он не дође. Гледах непрестано на светлост како трепери по једној

нростирци која нредставља два анђела која лете изнад мртвих телеса на бојном пољу. И то је било моје. Викнух опет: — Дакле, оћете ли доћи? Он одговори: — Чекам вас. Ја се дигнем и пођем к њему. У сред једне велике одаје, стајао је сасвим мали човек, дебео, у опште чудноват као какав Феномен и то одвратни Феномен. Имао је ретку неравну браду жућкасте боје, а на глави ни мало косе! Како је подигао све1]у да би ме боље видео то ми се његова ћела учини као месец у овој великој и мрачној соби, претрпаној старудијама. ЈТице му је било смежурано и надувено, тако да му се очи нису виделе. Погађао сам три столице, које су некад моје биле, платио за њих велику суму и дао број моје собе у гостионици. да ми се донесу пре 9 часова. Затим изађем. Он ме са највећом учтивошћу испрати до врата Одмах одем комесару полиције и исиричам му крађу мојих ствари и одкриће које сам учинио. Он одмах потражи телеграФом нужна обаве штења*од суда који је већ имао посла с том крађом, молећи ме да причекам одговор. Часдоцније стиже задовољавајући одговор. — Ја ћу одмах задржати и испитати тог човека, рече ми он јер би он могао што год да посумња и да сакрије ваше ствари. Идите ви на ручак и дођите кроз 2 часа, он ће бити овде, иа ћу га поново испитати пред вама. Хоћете? — Брло радо, господине. Захваљујем вам од свег срца Одем на ручак у моју гостионицу, и јео сам бол>е но што сам се надао. Био сам задовољан што им је већ у рукама. Два часа доцније одем опет код комесара који ме очекиваше. — Господине, рече ми он чим ме угледа, нисмо нашли тог човека Ах! Осетих да сам малаксао. — Али сте бар његову кућу нашли? упитах. — Тачно. Кућу ћемо опколити и чувати је све до његова иовратка, јер њега је нестало. — Нестало ? — Нестало. Он нроводи вечери обично код своје сусетке, такође трговкиње са старудијама, иначе вечите врачарице, удовице Будоа. Бечерас није био код ње и она ни шта незна о њему. Пречекајте до сутра. Изађох. Ах! Како ми се улице учинише мртве и тужне! Спавао сам рђаво, привиђале ми се разне ствари. Како се не хтедох показати одвише узнемирен и ужурбан, то причеках до 10 часова и онда одох у полицију.