Звезда

з Д А

Број 43

Био је у познанству и пријатељству са свима тада сувременим писцима Француоким и уметницима који су живили у Паризу, као еа: Балзаком, Беранжером, Димом, Жил Жаненом, Жорж Сан довом, Шевалијером, Мињеом, Росинијем, Мајербером, Берлиоцем, Листом, Шоиеном па и 'Гјером. Од свију Мајербер му је био највећи пријатељ, јер га је често у нужди помагао. Сем тога био је виђен гост код Рочилда, ишао је на соарета код ЛаФајета, и општио је и са првацима Сен Симо ниста, чије је скупове у Кие ТаШзои!; приљежно посећивао. У Паризу је живио као изгнаник, у почетку својевољно, но доцније био је изгнаник у потпуном смислу, кад је 1835 г. Савезна Скунштина Немачка донела одлуку да се иисцџ, издавачи, штамиари и растурачи списа „Младе Немачке", којој припадају: Хајнрих Хајне, Карл Гуцков, Хајнрих Лаубе, ЛудолФ Бинберг и Теодор Мунт подвргну најстрожијим казнама, и да се растурање њихових дела сџречава свима законским сред ствима. Каквајета забрана била за Хајнеа може се замислити, кад знамо да је он тада био дужан 20.000 дин.,*)ида јеживеоготово искључиво од свог књижевног рада, а притом су се почели да појављују знаци његове болести, и он је, хтео не хтео, морао да иде у морска купатила. Нужда и очајање нагнало га је тада да тражи од Француске владе помоћ коју је добио. У то је доба он ја диковао: „Каква нужда! каква брига! живот је ипак непрестано мучење." Станујући као изгнаник у Паризу. он је чак и на самртној постел>и жудео за својом отаџбином да у њој умре, и кадјетребало да избере борбу или покоравање, он је изабрао оно прво, јер је вели: „још у мојој колевпи лежала јемаршрута за цео живот." Кад је у Паризу 1848 г. букнула револуција и проглашена република, тада у једном ТЈеровом листу „Кеуие гећ-озрес^уе" изашао списак лица која су примала издржање од пређашње владе из тајног Фонда, и ту. је Хајне био забележен да је примао 400 динара месечно. 0 томе су после донеле допис и аугзбуршке новине, и редакција је на то ставила. нримедбу да Хајне извесно није плаћен за оно што је нисао, већ за оно што није писао. Кад је Хајне за то сазнао, протествовао је противу двосмисленог држања редакције, која је за 20 година могла опазити, како у ономе што је штампала, тако у ономе што није штампала, — да он није сервилан писац чије се ћутање пла1>а, али он и не пориче да је примао помоћ коју Француеки народ даје: хиљади странаца, који су се ревношћу за ствар револуције у својој отаџбини славно комнромитовали. А одсудно пориче, да је са том помоћу ма какву обавезу дао, или да му се тражила. Хајне није »гогао бити купљен већ и по томе, гато он није никад пре-

*) Мора да су такве новчане неприлике и пагнале га да једном нриликом у разговору (са Старом и Фани Левалд) каже: „Кад бројим нован ја не кажем 1 лујдор, 2, 3 лујдора, него један нријател., 2, 3 нријатеља."

стајао да воли слободу и мрзи тиране. Како су дивне ове речи његове управљене немачком на роду: „0 отаџбино немачка! драги народе немачки! ја сам твој Кунц фон дер Розен. Човек, коме је разбибрига дужност" и који би требало да те само у добру весели, он улази у тамницу твоју да ти ублажи јаде и невоље; ево под овом кабаницом носим ти моћни скиптар твој и красну круну твоју, зар ме не познајеш красни царе мој ? Ако те не могу ослободити хоћу бар да те потешим, хоћу да имаш бар кога уза се, који ће те разговарати, који те воли и који ти нуди на услугу најбољу шалу и најбољу крв своју. Јер ти си, народе мој, прави цар, прави господар земље, — твоја је вол>а суверена и далеко легитимнија од онога пурпурнога „тако нам је ћеф", пгго се позива на неко божанско право, не имајући за то никаквих других доказа него приклапања којекаквих варалица; твоја је воља, народе мој, једини прави извор све колике моћи и власти" итд. уверавајући. да је он (народ) цар, и да ће бити „поносит и надмен, и милостив и неправедан, и благ и неблагодаран као и сви владаоци што су." **) (наставиће се)

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина

(НАСТАВАК) ТјХХ Пароброд се упути у Соренто, где је требало да се искрца неколико путника. Ветар и киша не престајаху. Брод се јако љуљао. Путници сишли у кајуту па седе и тужно гледају један у другога. Мало је било јунака, који су прелазили с места на место, придржавајући се за седишта, столове и дуварове. Даме беху пребледиле; неке су сисале лимуне. Келнери трче и нуде каву и пиће. Енглези су сисали коњак кроз сламке и умакали у њ шећер Онај црнпурасти дечко опет прискочи нашим путницима и повика: — Рис... Коњак? Вкусне... — Ах, враже! И руски си изучио, вели му Коњурин. - Ко ли те је научио? Контролор, или ко други? Е, баш, дај овамо две чашице! — Не пијте, не пијте! И онако сте већ пијани, рече ГлаФира Семјоновна Бледа као крпа ухватила је она један угао у кајути и држала очишћену поморанџу, сисајући је лагано.

**) Иг) Италијо — варош Лука ■ превео М. Ракић. 1.880, стр. 109 -111.