Звезда

Б рој 43 3 В Е — Добро, онда ћемо сматрати да еу она тро јица дошли из почаети, рече опет пријатељ, а после сам чуо кад јс казао осталим пријатељима, баш кад су ме из куће износили: Видосте ли како она тројица оладише, кад чуше за почаст! Хтедох му рећи: Боље да си њих оставио, него што сте довели оне адраповце у стихарима, што носе рипиде и чираке, па један у онанцима са шеширом на глави кроз који му вири перчин, други натукао шајкачу, а у трећега некакве панталоне с Фроицлама и т. д. Али они у томе за стадоше, а већ ја им оио са просто мртвачког разлога иеби могао ни казати, застадоше, да се посаветују како ће ме изнети, јер је ходник узан као полигика каквог балканског премјера. Решише да ме избаце кроз прозор. Кућа ниска, а на улици наћи ће се добрих људи да ме прихвате, рачунајући и мртвачког кочијаша, коме струк од ливреје на леђима стоји, јер београдске Конкордије одевају свој иерсонал сасвим кусо .. Донесоше ме у цркву, положише на онај бојаги катаФалк, при чему црквењак побожно — немилосрдно гурну сандук мало у лево, па отпоче опело. Требао сам оставити „писмено ио смрти", с једном само поруком: да ми уши добро набију с памуком. — Кад ће наши свештеници научити да певају тихо и сложно? И зашто сваку песму један почне и један заврши, а само средину песме сви певају? Зашто не дозволе да оне дивне несме отпевају певачи, него их чинодејствујући тестеришу сваки на свој начин? Учините ту последњу богоугодну љубав мртвацима!.. Куку мени и до Бога мидога ево посмртног говора! — И ја сам држао посмртне говоре, па знам како је то, што казао онај венценосац. Мучи се, сиромах беседник, зноји се, дссет пута превуче руком по челу, да каже: Родио се ту и ту, учио је школе те и те, служио је државу чесно и по штено, па шта је заслужио? — § 76! Да, тужни зборе § 76! (Никад нисам био исгеран из службе.) Одужио је свој дуг и књижевности, па шта му је донела слава на књнжевном пољу? Дуг штампари! (Осим карата посетница никад ништа своје нисам штампао.) Да, тужни зборе, дуг штампари! Роњен од власти (никад ме нису апсили ни гонили), притешњиван од поверилаца, ево га данас лежи на мртвачком одру. Једно иарченце олова учинило је крај његовим патњама. Али, пријатељу драги, твој ће спомен остати светао ме!>у нама Вечна ти намет мучениче за правду и слободу! -— Кра.ј. Понесоше ме опет чаршијом и донеше на гробље, — парцела та и та, гроб петогодишњи, а после иет година кости у Фабрику туткала. По наредби власти залемише сандук, да се не повампирим, иа кад га гробари треснуше у гроб — ја се пробудих. Будилник је показивао веК осам часова. Празник је, недел^а је, не мари што сам спавао дуже него ОбИЧНО... Вранковинскн.

3 Д А Стг. 339

ХАЈНРИХ (ХАРМ) ХАЈНЕ — ЂЕТИНОКИ —

(наставак) III Хајне је био средњега раста, очију малих, нос је имао грчки, чело широко, косу дугу, смеђу, која га је правила још млађпм. Понашање му је било отмено и небрежљиво. Глумац Август Левалд, који је био добар познаник Хајнеов, описује Хај неа кад је био у Хамбургу и штампао своју „Књигу иесама" (и тада је Хајне био у љубавним одно сима са једном лепом и даровитом глумицом Пехе) као млада човека са шеширом наваљеним на очи, рукама у џеповима, каиутом незакоичаним, гледајући час лево час десно. Патио је од главобоље, ни куцања сата није могао да поднесе. У јелу је био велики пробирач, раскош јемрзео ма да је сам много трошио, а носио се укусно Волео је мермерне статуе и мртве женске, чему је најбољег имраза дао у „Флорентинским ноћима". Па и пред смрт говорио је Камили Селден : да је одиста волео само статуе и мртве. Сам се смејао својим заједањима и сатири, па да би то убла жио није ни себе штедео од нодсмеха. Мајснер вели за њ: да је „борба била његова природа, а негација његово биће". Самог себе Хајне је најбоље окарактерисао речима: „како сам ја рођен да рђаво и преживело апсурдно, лажно и смешно, излажем вечитој подсмевци, то је такође још једна црта моје природе узвишено да осећам, величан ствено да обожавам, а живо да славим У једној песми „Одлазак из Париза" (XII) пева: „Ја сам остао курјак, моје срце и моји зуби курјачији су". 1 ) Хајне је се чудио, како могу да му заме рају, што он својом сатиром није штедео своје иријатеље, од којих је после услуге тражио, кад он ни себе није штедео. Г ђи Жобер која му је то иребацивала, са свим је наивно одговорио: „како ми се то може за зло примити! Зар ми нисмо пријатељи ?•' „Па баш за то" иримети му она. „Гле —- рећи ће јој Хајне — зар ме они не по знају ? Живописно уображење, и виц привлаче ме, то је моја природа". Камила Селден прича, кад је Хајне писао своје мемоаре, једног дана грозно је сс смејао, узвикнувши „Имам их, мртве или живе, побећи ми не могу. Пек се чувају да читају ове ретке, они који су ме ма кад увредили; Хајне не умире као каква обична животиња, канџе тигрове преживеће и самога тигра."

х ) У истој песми „Оддазак из Париза" (у песми XX) опнсује Хајне састамак са мајком после 1?. година, и кад га мајка, ношто му јс прво дала да једе, пита: „Драго дете, у којој се, всмл.и пајбоље живи овде или у Француској ? И којем народу Дајеш ирненство V" Он одговара: „Нсмачка је гуска, мајко, добра, али ипас Французи бо.љо нуне гуске од иас, и имају бол.е сосове" !