Звезда

Број 46

3 В Е 3 Д А

Стр . 303

кнеза Пиклера, ДиФенбаха и Менделсона, те су сви заједнички радили заХајнеа Он је имао једну махну што ннје био ни мало штедљив, радо је давао ручкове, на којима је частио своје пријатеље Тако у једном писму Ласалу, јавља му, како ће ускоро да даје ручак на који ће позвати Рожеа, Балзака, Готија, Гослана и т. д. Узгред буди речено, да га је тај Ласалов зет (Фридланд из.Прага) навратио на берзанске спекулације, те је свих 8000 динара, наслеђеннх од стрица, изгубио на берзи Да напоменемо коју о иознатој болести Хај неовој која је трајала дугих 8 година. Последња посета коју је учинио, била је г-ђи Жобер у почетку јануара 1848 г где је добио такве болове да су га уминули тек кад је узео морфиум. и кад је се умирио јадао се што је узнемирио своју пријатељицу, алн он је — вели дошао да узме од ње обећање, да га у усамљености на коју је осуђен неће заборавнти. Одатле су га после одвели у завод за лечење. За време те тешке боле сти, Хајне није престајао да ради, тада је некако писао за краљевско иозориште у Лондону балет „Доктор Фауст ', који и ако се није никад представљао инак је директор исплатио Хајнеу 6000 динара. Тпј је балет израдио за два јутра! Револуција, коју је Хајне одавно предскази вао, букнула је у Фебруару 1848 г. и република била је проглашена. А Хајне, јадни Хајне, одушевљени песник слободе, лежао је болан и нре болан; са болесничке постеље пнше он тада Алфреду Мајснеру : „Шта свет' сада ради и чему се нада, мом је срцу то са свим страно, ја се клањам пред судбином, јер сам сувпше слаб да јој иркосим, али и не маримдајој љубим ивице њене хаљине." Кад је 23 Фебруара — револуција је тада била у јеку -— отишао с колпма у свој стан, једва се после могао вратиги назад у завод. јер — по причању Фани Левалд — кола у ко јима се довезао била су употребљена за барикаде. У то доба, пише он своме издавачу Кампеу, како је болеснији но икад, и како без великог напрезања не може ни један редак да напигае, ни дик тирати не може, јер су му вилице већ 20 дана узете, грчеви га спопадају чим мало јасније почне говорити, с тога не може ништа чврсто да сажваће. У ма.ју месецу 1848 г Хајне је лежао у соби која је била при земљи, а кроз отворена врата улазио је заношљиви мирис руже из мале ба штице; песник је међутим седео у наслоњачи, ноге су му биле меке као памук, морали су га носити као мало дете, десна рука тек што се није осушила, једва је могао по нешто нанисати, а гбог узетих вилица није могао говорити. Морали су му читати романе, путописе и новине, а кад су га спопадали болови узимао је морфиум, и у том опијеном стању он је сневао и спевавао песме, које је после кад се пробудио диктирао, или их је сам ждрљао У болесги тешио се тиме: што су му - вели — остале две утехе, Француска домаћица и немачка муза.

Фани Левалд која је 1848 г. била у Паризу, и тада у друштву са једном другарицом посетила Хајнеау његову сгану, описује тај састанак овако: „У спаваћој соби са плавим навлакама и великим широким „небо-креветом", стајаше наслоњен на сто и држећи се за њ, погнута и узета прилика, која нам говораше' „Боже, како ме нађосте у овом времену И ви долазите к мени, а ја изгледам тако ужасио Већ три дана како не могу да се обријем, јер ми нерви не трпе никакав додир " „На да идемо ако вам је теретно", рекосмо му ми. Не, не, останите! Мило ми је, то ме раздрагава, и црави здравим." Фани се извињаваше што му није писала, хтела је да уштеди одговор његов Доктор Груби (т 1898) његов лекар приметн, како је јуче и данас неколико часова писао за Аугсбуршке новине „Ах — узвикну Хајне — ја не могу више писати, не могу, јер немамо цензуре! Како може човек да пигне без цензуре, који је непрестано под цензуром писао. Нестаће стила, граматике, добрих обичаја! Осећам се врло несрећан, веома збуњен! Ја се још надам да није исгина, да цензура постоји још." Смејао се јасно и весело, али је при том држао лице рукама, чији мускули дрхтаху, као да га смејање боли. Морао је бити леп, лице му је благородно и фино нема ни трага јеврејског тнпа и т д. и т. д. Лево око му је са свим затворено десно полуот ворено, тако, да с времена на време подиже руком трепавице. Кад су га доцније донели к њима у посету и говорећи о својој болести, Хајне ће рећи: „Незнабожачки богови нису песнику то чинили што се мени дешава, тако што ради само наш стари Јехова, чак су ми и усне узеге. Не могу говорити ни љубити. „Е4ге риш раг ои Гопаресће", шалила је се Тереза (Бити кажњен од куд је то грех ) „У иркос томе ја вас ипак љубим", одговори он и пољуби мене која сам поред његове столице стојала тешко нодижући се. Пошто се сетио својих несаних ноћи, рече: „Пошто сваког часа морам на смрт мислити, то ја често у дугим ноћима озбиљно разговарам са драгим Богом и излажем му моје назоре, и тада ме он уверава: могу мислити шта хоћу, и бити шта хоћу, и републиканац, само не атеиста." Тереза га је питала о Жорж Сандовој. „Ја сам је много волео, али одавно о њој нисам ништа чуо. Од како је Шопена оставила ја јој више не верујем. Здравом човеку сме се бити неверна, јер се он може утешити, али једног који умире оставити, то је недостојно. То бих ја по сво.ј нрилици казао и мислио, кад сам се могао тешити." Кад је после две године Фани Левалд са Шта ром и Морицом Хартманом посетнла Хајнеа он тада већ није могао да се дигне с постеље и био је са свим болан преболан. Завесе на прозорима