Звезда

3 В Е

з Д А

Стг. 381

рођаци. Добро би било да и иама, за сиомеи њсие душе, даш што било. Зачуди се тетка. — Зашто, пита их она, да кам то дам? Све нгго .је од покојие сестре остало није ни од какне вредности. А кућу, иак, она је мсни пред сведоцима останила у наслеђе. Згледаше се браћа, не знају шта да раде. Поседегае, поћуташе, почегааше се, и одогае у кавану да пију чај. II Пнју бра1а чај, разговарају. ра:шишл>ају шта и како да },аде До њиног стола седи некакав човек у годинама, одвен госиодски, али одело отрцано. Седи, пије пиво, али пажљиво слуша њихов разговор. Слуша, слутиа пгта они разговарају, затим се обрну и рече: — Ви имате неку парницу како ми се чини? 0 наследству, гата ли ? —- 0 наследству, вели Алексије. — Каква је та ствар код вас, испричајте ми. Казагае браћа. Рече им човек: — Ако нема тестамента дом је вага. — Је ли истина ? — Сигурно! Ако тетка не пристаје на леп начин, право у суд. Ствар мора добро испасти. Завртегае бра11а главом. — Ми, рекогае они, да се судимо, не бисмо никако хтели, нити нам је могућно. Ми смо сељаци; да напугатамо своје имање није нам никако могућно. Ако нацустимо иман.е вигае губимо. Насмеја се човек. — Ах, како ви то говорите, као да сте глупи, необразовани. Ви не морате ни бити овде. — Како то ? — Тако. Дајте ви мени пуномоћије, а ја ћу дал.е целу ствар радити, — Тн се негато у тим стварима разумеш ? Ко — ја ? Ја се једино тим послом и занимам; све законе знам у прсте. Пре кратког времена ја сам на једној парници заслужио гаест стотина за свој труд. Зачуди се Алексије. — Му ? Гле сад! А ја сам мислио да, си ти какав пробисвет. Наљуги се човек. — Како, упита он, рачуиате ви мене? То је за ме велика увреда. ~~ Па то твоје одело . . . — Како, одело!... А загато сам тако одевен? Кад сам добио гаест стотина рубал,а ја сам се тако натрескао, да не , изумем, како сам и жив остао. А кад сам се 'утру пробудио, ногледам на себе, а ја само нп '<ам го, све однели добри људи, до иоследњег .

Поразговарагае се браћа, посаветовагае се, и решише да му даду пуномоћство. Написахие, дадоше две рубл>е и пођогае кући. — Путујте, велн им човек, без сумње, без бриге. Вагау ствар ја ћу свршити исправно. И вратише се браћа кући. III Путем говори Глигорије Алексију: — Парницу смо, брате, отпочели, да видимо хоће ли гато бити. Абвоката смо узели значи, биће гато год . . . — Абвокат ради на сноју руку. Н1та мари он ? Он ће из нас сав сок исцедити, — а ми ћемо дувати . . . Расрди се Алексије: — Шта ти на ђавола, тако говоригн! С тобом се нигата не може учинити. Ти би хтео да тако олако ствар свргаиш! . Не, брате ако не носејеш — неће ни родити. Ми смо мало уложили, а добићемо много више. Све ће се то и исилатити. А ако не испадне добро! Т|>у, какав си ти! . . . Оиет твоје - неће добро бити .., неће добро испасти!. ,. — Но, дај Воже, да и наше теле вука ноједе. Стигла браћа кући. Раде као и пре; само у крчму мало почешће одилазе. Покаткад наиђе каква невол.а, а они себи иомогну ракијцом. Почеше их и жене корети: — Срам вас било, грде их жене, као да сте памет изгубили! Зар се Вога не бојите: у кући певол>а, а ви ни бриге ... У гата се ви то само надате! 'Кутите ви, бране се браћа; чекајте, почекајте мало, добићемо наслеђе и све ће невоље отићи. Рагачуло се и у селу о наслеђу; позавидеите им. — Ето, говораху, каква срећа! Била нека тетка, која, можда, за живота није ни знала за такве рођаке, а сад, иосле њеие смрти. — они је наследили. Срећа, заиста ... IV Прошло је два меееца и випте — добипте браћа писмо из Москве. Пигае нм адвокат, да је ствар предао суду, и јоит вели: како је на хартију, марке и друге ситнице утротнио својих петнаест рубаља и моли их, да му гато пре иовац иошаљу ... Мора се дал.е радити, — нагали паре и нослалп. С пролећа оиет добитпе пнсмо од адвоката: пише им — да одмах дођу у Москву, само да иовипте иоваца понесу. Отнутоваше браћа; стигогас у Москву. Доћогас к адвокату, иочеше расиитивати како стоји ствар. Вели адвокат: