Звезда

Стр. 396

ЗВЕЗ Д А

Број 50

ништу и заповедигае гондољеру да их вози кроз град. Гондољер, одмерено ударајући веслом о воду, повезе их најпре у адмиралитет; показа им узгред неки жалостан комадић земље, засађен дрвећем, н1то је представљао градску башту; одвезе их на мост Риалто, на коме су трговине Ту другатво изнде да нређе мостом и кад разгледа трговине, опет се врати у чун. Новезогае се кроз узане ка налс где се с муком размимоилазигае две гондоле. Ту се није имало шта гледати, сем оналих зидова на кућама, лула, кроз које излази житка нечистоћа из кућа; по камењу гмижу тамо-амо риЦ пацови. Смрад неописан. Наши путници су поодавио заченили своје носеве — Фу! Како је одвратно, вели Коњурин и пљуну. — То ,је земља поморанаџа! додаје Николај. — Само гато друкчије мирише, него поморанџа — Е, поморанцива се земља давно завргаила Ово и ако је Италија, оиет иоморанџе расту по дућанима, рече ГлаФира. па заповеди гондол>еру да их врати у гостионицу. — Аља мезон! 11љу вит . Гран Канал... Ал>берго Бо Риваж.. — Ош', гаа(1аше... одговори овај, па их повезе опет Великом каналу. И опет се ређагае олупане палате старе млетачке аристокрације, које су данас већином обра ћене у гостионице. - Палацб Пезаро! виче гондољер и показује неугледну, неоправљену кућу, у стилу Ренесанса. ГлаФира прочита Фирму, П1ТО гласи, да је ту гостионица Лондон. — Палацо Иалерђи! наставл>а онај, а и на тој палати виси Фирма нек& гостионице — Мало је лепога, признаде ГлаФира, кад гондола стиже гостионици. — Признајем да сам Венецију друкчије замигаљала'.. Хајдемо сад на обед; после — на пијацу, да музику слугаамо. а сутра изјутра ћемо се кренути у нага мили Петроград, рече она и намигну Коњурину. Овај засија од задовоЈнства и радосно трљагае руке. (наставипе св) «-~чА А^—V -

МОКРА, ТАМНИЧКА, СЛАМА ЈКЛК КК НЕ1МХ -

„Идуће недеље, ако времс буде лспо, и!.и ћсмо у Фонтенбло." 1'аул Пушон. Ирвих десет година провео је у затвору, не радећи нигата, док се сместио, окренуо на све стране и добро упознао обичаје нове куће.

Међутим, како му је остало јога двадесет го дина, рече он себи једног лепог јутра. да је стидно водити тако беспослен живот, и да треба створити себи занимање досто.јно не човека слободна, ношто је он заточен, већ просто једног човека. Посветио је целу годину размишљању; премишљао је о многим разним идејама, које су му на ум долазиле, тражећи, гата је прави циљ његова живота. Да васпита паука ? г Го је старо, врло познато. Копирати Пелисона, ех! ирост плагијат! Бројати на прсте бразде по зиду?.. смегано занимање, некорисно, без видна резултата! — Требало би, говорагае он, пронаћи негато што би било чудновато. корисно и осветно. Треба нронаћи рад у ком прође време, којч доноси благостање, а који би био и протест. И јога једна година би употребљена на истра живање, а успех награди толику истрајност. Заточеник је био у правој тамници, у коју је сунце само пола сата на дан улазило, и то само један зрачак танан као кончик Носгеља на којој је несрећник одмарао своје болне удове, била. је у сгвари мокра слама. — Ех, добро! узвикиу он еиергично. — Ја ћу досадити мојим тамничарима и слагаћу цравду; осугаићу моју сламу. Он нрво изброји колико има у целој гомили сламки. Било је хиљаду три стотине седам. Јадна гомила! После је пробао колико му треба времена, да осугаи једну сламку. Требало је три четврги сахата. . То је чинило свега, за хиљаду триста седам сламки, суму од девет стотина осамдесет часова и нетнаесг минута; дакле, ио пола сахата сунце на дан, хиљаду девет стотина шесет и један дан. Поставл.ајући да сунце греје, у средњу руку, један на три дана, требало је нуних шеснаест година, један месец, једна недеља и гаест дана. И он се даде на посао Сваки пут, кад је сунце грејало, заточник је носио сламку на зрак, и држао је, докле год је зрак на њ падао. Остало време чувао је он све оно гато је осугаио испод својих хал>ина у топлоти. Десет година је прогало. Он је спавао на трећини од мокре сламе, али у грудњак му беху нагуране оне друге две тр^ћине, које је уснео да осуши. Петнаест година прођоше! Каква радост! Јопт је остало само сто тридесет и гаестмокрих сламки. Јога четири стотине и осам дана и заточеник ће се моћи исправити, горд са свог дела, победилац другатва, и узвикнути осветничким гласом, са сатанским осмехом побуњеника: — Ах! ах! ви сте ме осудили на мокру сламу тамничку. Ех, дабро! планпте од беса! ја спавам на сувој слами.