Звезда

број 52 3 в е * . . . . • . . . •Од једном иреста шума. Готово уплашено заслепљено, к 10 неко, који се из рудника помаља, угледа свет. Али ипак је деловало. Од једном је знао куда ће поћи. Силазио се доле јурећи и скакучући стрменитом стазицом. Као војник који јури а циљ му пред очима, такав је себи изгледао. А једном кад потрчиш, тешко »ти је после задржати се, а брзо кретање иробуди нешто: неку жељу, одушевљење, лудорију. Дође себи и стидео се, како јури низ брдо. Хтео се уздржати, стати, али доцкаи, таласи су разорили насип. У дну душе неста страха, ужасног,. незнаног чуђења. А тело, као негато за се, беснило је. ослободивнти се веза. Млатао је рукама, шкрипао зубима. удапао ногама о земљу. Смејао се — смејао се на глас, није могао уздржати. Уздрхта кад дође себи Обавио се био око младе жипе — то га дирну сграховиго. Пажљиво корачао је даље, бојећи се да се не иоврати незнано, ужасно. Али опет се ослободи и сад се смејао само свом лудом страху. Корачајући подједнако, опазив прве куће, сети се свог војаковања Охоло, као што потпоручик корача поред трупе, улази у варош са свирком. И није готово на то ни мислио добро, а већ осети како га жмарци обузимљу због силне бубњаве; а колико је само пута због тог Фантазирао. Хорила се у његовом уху, кораке је удесио према њој, испрсио се, главу држи у вис. Нобедоносни осмејак леб дио је око његових усана, очи му ее сјајиле. Тако корача и прислушкује; чуди се како разуме сваки тон, оваки акорд, како сваки инструменат распознаје, па и саме таламбасе. Није знао, да ли да се том радује или узнемири. Наравно за то је био обдарен. Волео је музику. Сигурно би саставио славна дела. Боже, колико ли је славних мисли само пропало тек онако. Али то му је са свим свеједно. Вештина је лудорија, отров. Требалоје неигго прече извршити. У сусрет му ишло девојче у плавом капуту, са ружичастом марамом на грудима, у руци јој канта млека. Погледа је и оиази како она заета за часак, кад га је видела. Гледала га је изненађено. Она га поздрави понизно. а он прође одмерено и озбилшо, благодарећн јој. И све од једном умуче у њему Мислио је на бескрајну васељену. Па и ако је чуо свирку у ушима. то нису свакако биле земаљске мелодије. Осећао је као да босоног пде по води. Кочоперан и охол, а после је себе самог опоменуо да се ио низи; чим то учини, сети се доласка Христова у Јерусалим, чу и речи: „Ето краљ твој долази благо и тихо* теби Јерусалиме". Дуго је осећао како га посматра девојче. Ишао је све средином друма па и доцније кад сави за ћошак у улицу широку и чисту. Као дагајенешто гонило, понављао је: „Краљ ти твој долази." И дечаци су певали ово. Још му је стајало

3 д а стр. 41 5 на језику. Чуо је само на даху свом. Уз то алилуја, клицање, врбине гранчице, бледа и јадна лица. Па опет ужасна тишина — самоћа. Погледа сав изненађен. Свуда као пусте кулисе Камене куће и лево и десно, немо, сања лачки. Замислио се. Али куд је пукло да пукло, нривикну се већ и на то Види се да је мален, пј осто почиње трезвено да гледа. Овде онде отвори се прозор. Извири глава служавчина; пролупа јастуке. Ђак, црнпураст, усне му се надуле, сигурно Рус, прави себи цигару на прозору. Улица оживе. Очи оборио о тле, иа ипак крадимице гледа час овде час онде. Опазио би како се неко смеје дрско. Или, како би неко престао да се руга изненађен н потрегаен. Али за њим осуло бн се ругање, стали би да говоре јетко и безобразно. На сваком кораку, под толико.силним ударима н иецкањем, почео је трезвеније да мисли. У грлу га ухватио грч па ни да мукне. И стара сс горка, без наде, туга опет вратила Као какав зид не можеш је прећи, иставила се пред њим ужасна заслепљеност људска. И ио том му се учини, да не вреди претвараги се. Та зар пије био таште, малеие, незнатне природе. А баш је и право, што су га исмејали, ругали му се. Осети жељу да побегне са очију света, да се сакрије, забије пегде и данамакоји начин учини једном у опште крај свом животу. Мучио га је стид и срам, као кад варалицу улове у лажи.

РАЗОРУЖАЊЕ

(наетавак) Али и Финија, вештија расуђивања, која имају претензија да се назону научна, у заштиту рага с гледишта дчрвинизма, оснивају се у суштини на игри ])очима и б|жању појмова. Речи борба нотпуно пронзвољно придева се смисао боја. Ме1)утим Форме и начини борбе су веома разнолнки и оистанак једног или другог начина опредељава се даним условима. Казати, да ће при свакојаким условима постојати један и исти начин борбе — значи нарушавати осповио правило научног и ошнте логичног мишљења које гласи: подједнаки услови дају увек подједнаке резултате. И обратно: при различним условима резултатп ће бпти неизбсжно различни Кад људи немају од куд да набаве хране, они једу један другога Ово се виђа код многих дивљака или за време страшне глади која је у старо времс пустошила Европу, или у случајима бродоломл,а итд. Но изводити из овога да ће Људи увск јести један другога, н ако би им се амбари разламали од жита, - то је у најмању руку неоштроумносг Међутим расуђивање