Звезда

Стр. 414

3 Јв Јб 3 Д А

Врој 5^

чијим се окомцима зеленидо цвеКе — Доле, у тпарено и плаво језеро украј долине; цветне обале како избијају нз језера, а по њима се осуло, докле оком погледаш цвеће и трава -- нрапи Килим од свакоје траве и свакоје шаре. Овде онде кућице, виле, села, прозорчићи сјаје, а бљеште црвени кровови и куле Тамо опет далеко на југу сиви облак покрио и језеро и небо, не видиш нипгга више; али над њима, беле се као сребро снрам плаветнила не бесног, као каке прилике вире у дугим редовима, који се губе и ишчезавају - као каке богате ризнице — врхови снежних брегова. Гледао је тамо дуго — укочено Кад га и то остави, попусти све у њему. Све меко, отромбољено. Сузе, плач и јецање Ишао је даље. Из шуме букове чукукавичино кукање: истоветне две ноге, које се понављају, престану, да би опет понова започеле. Ишао .је даље замишљено, задубљено. И мистериозне дражи природне и ако се већ свикао на њих, нису га никад тако као сад дир нуле. — А то је само јачао његов осећај при родни. Ништа појмљивије и на што лупати главу којекаквим хипокондричним мислима. У осталом почео се у њему концентрисати, добијати облик, расти. И не прође ни минут, а већ је све у њему ојачало. Заста, гледајући и даље. А варош доле и привлачкла га је и турала. Као сиви, одвратни димн.ак учини му се, као краста, која би и даље сатирала, камење на камење, мало јадног зе ленила овде онде. Тек је сад схватио да је човек најопасније чудовиште. Да како, извесно: гле.и вароши нису ништа друго до гуке, израсли културне. Кад их само види, згади му се и тишти га. Дошао је у шуму; седе. Пружио се колико је дуг, главу наслонио баш на саму земљу, уди шући мирис траве и земље, пред њим зелено класје, и он је тако ту лежао. Обузе га нека радост изнутра, л.убав, која је расла, нека блажена срећа. А букве као сребрни стубови. Над њим балдахин зелени, кроз којн је сунце зарило, таласа се, мирише миром и опија; око њега песма, радост, клицање и аптиковање тица Склоии очи, иредаде се срећи. — — У то помисли на сан прошле ноћи; из прва неко чудно расположење, лупање срца, узвише ност, све га то дражило да размишља од куд то Најзад сесети: — измеђ дана и вечери Бескрајан, прашињав талијански друм, жега да те Бог сачува. Сељани се враћаху са њива, поцрнели, шарени, у траљама. ЈБуди, жене, деца, очи им црне гледају са вером у њ. Жалосни шеширчићи на њима. Чује се из даљине просто бим-бам Луе Мапа са звонаре. Он прашињав, уморан и гладан и жедан. Корача лагано, људи иадају на колена, крше рукс,

моле му се. Он се осети великим, топи се од милине. Лежао је и једнако гледао пред собом ту слику. Језа. неки чар, божанска моћ рили су по њему. /Уздиже се до Бога. И стукну упропашћен, кад отвори очн. Као стуб из воде појави се и нестаде. Запиткујући се и одговарајући сам зађе дубоко у шуму. Корио је себе због лудог сна; та он није тако хтео. Осећаји га толико обуздаше да се попланш алн ипак, могло је бити да је страх тек онако дошао А страх је све више растао, ма да је све више био уверен да је без узрока. Они су га одиста обожавали, Талијани, чија је села пропешачио, дошли су, да би им благословио децу. А што да их он не би благословио, кад и други могу ? Та он им је бар нешто - о много више имао да јави но они. Само једну реч, једну једину чудновату: Мир! У тој једној речи било је све све — све. И свет заудара на крв Крв је текла пото цима, а то је знак боја. Чуо је како уји непрестано, у сну и на јави. Брат брата је убијао, сестра сесгру. Све их је љубир, видео како се крве, а срце да му нрепукне од очајања и бола, руке је кршио. Само кад би могао да проговори гласом грома то је једино желе(Ј. Усред битке веље, на литици, сви га виде, он стоји они вичу и машу. Опоменути их да се не крве међу се ноказати им пут вечитом миру, ето то је савест хтела. И он је знао иута. Пролазиш вратницама, на којима стоји исписано: природа. Обузе га храброст и ревност, истискоше из његове душе плашњу. Ишао је. а није знао куд, проповедао у духу свему народу: ви сте иијанице и арамије На вашим столовима канибалски сјаје лешине животињске. Оканте се ждерања' Оканте се безбожног клања и мучења! Храните се плодовима земним! Своје свилене кревете јасгуке, скупоцени намештај, одело, покупите све, запалите да пламен лиже до неба, сагорите! Па кад сте то учинили, онда дођите дођите сви и бедници и мученици пођите за мном! Одвешћу вас у земљу, где иасе јагње крај вука, где су змије без отрова и ичеле без жаоке. И изумреће ту мржња у ср цима вашим, оживеће вечита л>убав. И срце му се надимало. Бујица речи нагрну, речи којима је тешио, казнио, оиомињао Свегга обузе страх Силовито га обузе жел>а, да испољи сву своју љубав и чежњу Мислио је да мора ироповедати и дрвима и тицама. Снази говора његовог не би се смео нико одупреги. Веверицу би, која је скакутала међ грањем, једном речи опчинио и она би иолетела њему само да јехтео. Знао је то, 1хо све сигурно је знао. као што се зна да камен пада кад га бациш. Осећао се свемоћним; осетио је свемо!« истине.