Звезда

Број 62

3 В Е

3 Д А

Стр. 413

А П О С Т О Л ГЕРХАРТ ХАУПТМАИ Доцно у иече дошао је у Цирих. Соба на тавану код „Гблуба", парче хлеба и студена вода. пре него легне, било му је доста Спавао је немирно Устао је пре четири у зору. Глава га је болела, мислио је да је то због јучерашње вожње. Требало би имати нерве као конопце, па да човек издржи тако што Мрзиоје жељезнице, па оио праскање, лупу, клип-клап, уз то и слике које нролетају муњевито; — мрзио их је а с њима и све друге тобож тековине ове надри-културе. Помислите преко Готхарда сам... баш је не воља проћи Готхардом: седиш, лампа шкиљи и трепери, а знаш, да је над тобом грдно камење. Уз то и концерат, а срж ти у костима задрхти од тога. Беда, да полуди човек! Обузе га сграх, нека плашња, не би могао да поверујенг. Па кад треска ишчезне, на се понови, прође као пакао читав, луди и бесни, да све у човеку помути .. 0 нигда се више не бих возио Готхардом ! А човек има' само једну главу. Па кад се она једном помути — та кошница унутра — онда је ни сам ђаво неће моћи утишати: све је прешло своје границе, нзгубило природне димензије, уз дигло се, постало нешто и има своју вољу Целу га је ноћ мучило и кињило; е већ је било и доста А хладно свеже јутро већ учиниће свбје. У осталом он ће пешице одавде у Немачку. Онрао се, навукао одело. Везујући сандале, сену му кроз главу мисао, како је дошао до овог одела. чим се разликовао од свих осгалих људи: и мајсгор ДиФенбах се јави и прође. — Па се сети ране младости: види, како иде у школу као обично — а ћела очева вири иза тезге и осмехује се благо и руга синовљевој ношњи. А зар није мати свагда говорила, да није хипокондричан. И ћела и млађано лице мајчино једно поред другог несташе. Грднели разлике, Боже! Чудо да то није никад раније ириметио. Сандале је нопритегао. Једном везом притеже мангију а око главе подвезу. У трему је било старо огледало. Застаде за часак да се погледа. Гле! — па он одисга изгледа као апостол! Света, плавичаста, дуга коса, пуна, гргурава, риђа брада, лице смеоно, сигурно иа ипак неисказано благо, бела кануљача калуђерска, окретан и еластичан, прави војник, па тек тако лепо, опј[тро лице. Огледао се и би му мило. А што да не? Што да се сам себи не диви, та и он је јрш једнако обожавао природу? Трчао је по свету с чуда 1?а чудо, религиозци би га жар по кад и кад обузи мао, кад би ридео што, док други на то не би ни

мотрио. У осталом јутро је било лепо. Неко би чак помислио да веза око главе не да коси да лепрша; а што је личила на светитељеки нимбус, то јетек онако; светацаније било више. или боље: нада свим је у природи нимбус, и над цветком и бубицом, а не би имао ока онај, који га не би приметио, По улици нигде никог: само је сунце сијало своје зраке по њој ; овде онде пала сенка по преко какве велике кућетине. Сави за ћошак; улица је воднла к брегу; пео се већ горе путем крај њива и воћњака. Час висока кућица у старом сгилу, узана баштица препуна цвећа, па њива, или виноград. Ваздух је био онггар и чист, овде би онде замирисао дивно бели јасмин, плави јоргован или жутп шебој; удисао је овај пријатан мирис, као кад човек пијуцка добро, старо вино. Милина га обузимала на сваком кораку; бивао је слободнијим. Као да му те неко трн из срца ишчунао, би му, гледајући мирно и слободно. Нестаде мрака у души његовој, обузе га свег светлост с пол>а. Главице жутог маслачка, као безброј малих сунашца, иосути ио зеленој. бујној ливади заслепише га готово. По дрвљу иачичкано цвеће, а сунце би једва продрло крозд њ на ливаду; златне тачкице сјале су се по њиви. А јасика мирисала је по пољу као мед слатко. Па колико је тек живота, угодности и марл.ивости било у зујању раних вчела Пео се нажљиво само да не би ништа повредио ни уништио, што је дисало животом. Обишао би и најмању бубицу, плашио се насртљиве зоље, Волео је комарце и муве као браћу, а убити па и буба мару мислио је е је најве^е зло чинство. Цвеће, полуувело, које је дечурлија ишчупала и бацила по путу, подигао би и бацио у бару. Никад није брао ни руже ни љубичице да се закити Гнушао се венаца и кита; нека је све на свом месту. Био је задовол>ан и весео. Једно је жалио што себе није могао да види. Он сам корача узвишено, ј >самл>ен тако рано по брегу: диван би био мотив каквом великом уметнику — и слика му се указа у машти његовој По том се обазре, да види да ие бди зар већ која људска душа, да га не гледа што Али нигде никог. У то већ започе опет чудиовато брујање да ли у уху или у глави, где ли, није знао. Већ неколико недсља како га то мучи. Сигурно навала крви. За то треба јурити, трчати, напрезати се, треба крв да потече у жилама. И убрза да корача. Постепено па мину куће и кровове. Стаде и гледаше пода се сву величину. Поче да дрхти од узбуђења. Осећао је да је ужасно понижен, смрв љен пред овом величином. — Дуго је гледао наоколо -V- чак и врхове брегова са оне сгране. по