Звезда

С тр. 458

3 1* Е 3 Д А

Б рој 58

— Мајка! — иикну она. А њу ухвати несвестица... Кад је себи дошла виде их око своје постеље брижне и невеселе Милица је плакала. Чим она огвори очи, Пера је упита: — Нано, шта је теби ? Али кад Нера опази сузе Миличине, она се сва стресе и поче дрхтати. Је л ти зима, мајко ? — упнта Мнлица. Идем да метнем које дрво у вуруну. И истрча из собе. А Пера ухватио мајку за руку, па само што не плаче. — Нано, шга ти је ? — Волесна сам прошапута Нера и сузе је облише. — Грозница? Она климну главом, и загледа му се дубоко у очи, као да би хтела видети, да ли је та жа лосг и туга од срца. — Да зовнем стрина-Марију ? — Не, не! Не треба! Немој ти иКи! — Па да ношљем... — Немој слати! прекиде га она... Није ништа, проћи ће! А ватра јој сева из очију. — Нано. што ме гледаш тако ? ! Она га привуче себи, наслони главу на ње гово ] аме и бризну у плач. Он је осеКао топлину њених суза и врелину њених образа. — Теби је врло зло! Ја морам дозвати стринаМарију! — рече и хтеде отклонити њене руке. — Али га она притеже још боље уза се и зајеца: ч • — Зар би теби било жао ? — Бог с тобом, нано! Шта говориш ти ?■!-... Немој ми више никад тако рећи, ако знаш шта је Бог!... Ја не знам шта би од мене било, кад би ти се — не дај Боже — што Десило! .. Куд би .ја онда?. . — Па ти си веК зрео човек — упаде му она. опет у реч. — Зрео човек, зрео човек! Ама није реч о томе! Остане дете, па живи! Није реч о кући него о мени! Ја не знам куд би без тебе!... ја .. — Па ожењен си! - рече она, а осећа како је њене рођене речи гуше — Ожењен јесам, али шта је то! Жена је жена, али је мајка — мајка! Жени се човек и два и три пута и свакад има жену; али се рађа само једанпут, и има само једну мајку!,.. Док је он то говорио, Милица уђе у собу Она је чула све што је рекао. А Нерин поглед прелеташе с њега на Милицу да види како ће јој пасти те његове речи. Милица умиљата као јагње, притрча јој, загрли је п потврди речи Перине:

И јесте тако! Мајка је само једна! Нико не може тако волити као мајка!. . Нера је осећала како је леди Миличина рука, али је њено срце кравио онај поштени поглед 1Герин и оне његове истинске речи. Она је осе ћала да има још љубави Перине према њој, али је, у исти мах ; осећала да се угаснла њена љубав п}>ема Милици. До1;е јо.ј некако као туђа, као да се силом натурила у њезин дом као оно змија шго се увуче у рупу мишију. Осећала се некако нелагодно као да јој за вратом седи. „Он говори истину" мислила је — „а она лаже! Хоће да слаже и мене као што је и н.ега слагала па да ме замами да је заволим! Али ти то не помаже! Право он каже: једна је мајка! Мајку ти не можеш преварити!.. " — Да зовнемо сгрина Марију рече он оает — Не треба! Да се само мало згрејем па ће •ми бити лакше. Ето чујем како ватра пуцкара. Оставите ме сад! Баш кад би ти хтела ја бих... — Не треба, не треба! Ја ћу ево овако лећи и покрити се добро, иа ће ми одмах бити лакше. А ви хајде, гледајте посла! — Иди ти, гледај ручак, а ја ћу овде седети рече Пера Милици Милица се диже. — Стан'-де! Је ли нано! Хоћеш да ти што год уготови ? Нећу! — Или нека закоље једно јесенче на мало чорбице ?... — Нећу; јешћу ја с вама. А осећала је неку топлину са те бриге ње гове о њој. „Још ми није залутао!" -- мислила је „Још ми соко није одлетио! Она га је повукла за собом, али ја ћу га од сад добро чувати да ми испод крила не одлети! Пазићу ја, добро ћу пазити! Не може се ништа сакрити од ока материна!... А ако само поума ако само покуша да ми га отме — тешко њој! Једна се, од нас двеју, неће наносити главе! Милица оде да послује, а Пера оста седећи крај матере. Њему ни у крај памети да је он узрок њеној болести, него је мислио да је назебла и једнако миптљаше како би крадом дозвао стринаМарВју да је истрља. Међутил Милица се већ досетила. Она је слугила све то. Кад их је у вече Нера отерала да легну, приђе вајатићу да чује шта разговарају. - Кажем ги да је чула! — вели Мидица. — Није! — Ама, чула је! — Није, кад ти кажем! Казала би она мсни! — Само више оно не чинн! — Ех, не чини! А пгго? Ја не чиним никакву срамоту! Ако љубим — своју жену љубим! Ја