Звезда

стр. 636

3 В Е

3 Д А

вр. 80

два је покретао врхове. Увутрашњост шумице, која беше уелед кише влажна, непрестано се мељала, нрема томе да ли је сунце ејало или се скривало за облаке. Она се час сва светлела, као да се све у њој смешило: танка стабла рстких бреза изненадно одсјајиваху неж1им сјајем, а висока кудрава папрат. украшена већ својом јесењом бојом, слично боји зрела грожђа, њихала се и сијала пред очима; или се оиет од једном све у около иомрач; вало: јасне боје губиле су се у тренутку, брезе су стајале све беле, без блеска, беле као тек нали снег, кога се још није коснуо хладни зрак зимњега сунца, и полако и тихо ночиње да ромиња ситна киша. Брезово лишће било је још готово све зелено, и ако је почело да бледи; само је још овде онде стајала по која млада, сва жута или црвена бреза, и ваљало је видети, к>1Ко она жарко уснламти на сунцу, када се, кроз танко грање, поливено сјајним капљама_, тренерећи дотакну зраци сунчеви. Ни једна се птица није чула: све се притајиле и замукле; само се ио кадшто захори јаснн звук сенице. Пре него што сам дошао у овај брезов шумарак, ја сам са својим псом прошао кроз високу јасикову шуму. Право да вам кажем, ја не волим то дрво с његовим бледо-љуби частим етаблом и сиво зеленим, метално-сјајним лишћем, што на ветру дршће; не волим вечно трептање њеног округлог. несразмерног лишћа, незгодно нривезаног за дуге нстелже. Она бива лена само у летње вечери, када се сама уздиже изнад ниских жбугова и противи црвенкастим зрацима сунца на ночинку и сија и тренери, обасјана од дна до врха сјајним нурпуром — или кад у јаснп ветровпт дан, шумећи и брујећи тежи плавоме небу, а сваки листак њен, као да хоће полетети и замаћи у даљину. Али у опште ја не волим то дрво и због тога нисам се хтео одморити у јасиковом шЈмарку, већ одем до брезове шумице, седнем иснод једног дрвета, чије се гране беху готово до земље спустиле и како су ме заклањале од каше, задовољан изгледом околине, у скоро заспим оним мирним и кротким сном, којн је само ловцима иознат. Не могу рећи, колико сам спавао, али кад сам се пробудио, суице је осветљавало сву шуму и у свима нравцима; кроз лишће, које је радосно шумило, сијало се плаво небо: облаке разагнао разиграни ветрић, време се очистило н у ваздуху осећала се она особита суха свежина, која испуњава срце неким бадрим осећањсм и готово свагда предсказује мирко и јасно вече носле рђавог дана Бејах се спремио да пођем и да ноново окушам своју срећу, кад али се моје очи зауставише на непокретној .људској слици. Загледах се: бешз то млада сељанка девојка. Она је седела на двадесст корака од мене, оборивши замишЛ)ено главу и наслонивши обе руке на колена. У једној руци, која беше до нола нага, држала је киту нољскога цвећа, која је при сваком њеном дисању клизила на хаљину. Чиста бела кошуља, закопчана иснод грла и око руку, свијала се у нежним, меким борама око њена стаса, а два крунна жута низа сиуштала су се од врата низ груди. Она беше врло лепа. Густа, јасна коса пенељаве боје вила се у две бриж .Ђиво очешљане витице иснод уске,, црвене махраме, која беше навучена готово на само чело, бело као слонова кост; остатак њеног лица сијао се оним сјајрм, којим се одликује само танка кожа. Нисам јој могао

видети очију, јер их није дизала; али сам видео њсне тавк^, високе обрве и дуге трепавице: оне беху влажне а на једном образу видео се траг сузе, која беше дошла до самих, нешто бледих усана. Сва њена глава беше врло мила; шта више и мало дебео и прчаст нос није јој ништа сметао. Мени се особито допаде израз њена лица: он беше тако ирост и кротак, тако тужан и тако пун детињег бола пред својом тугом. Очевидно, она је некога очекивала. У шуми нешто лагано шушну; она брзо иодиже главу и окрете се; у прозрачној сенци засјаше преда мном њене очи, велике, светле илашљиве. као у срне. Неколико тренутака ослушки1аше она, не дижући раширених оч )Ју са места, одакле се чуо шушањ, уздахну, окрете лагано главу, још је ниже обори и иоче брзо купити цвеће. Њене очи беху црвене од плача, горко се усне иокренуше и нова суза клизаше испод густих трешвица застајући и јасно сјајући на образу. Прође доста времена; јадна девојка не креће се, само што кадшто жалосно махне ру! ом и ослушкује; непрестано ослушкује... У шуми опет нешто зашушта, она се трже. Шум не ирестајаше, бивао је све јачи, приближавао се и најзад се чуше журни кораци. Она се исправи и као чисто онеме; њен исиитавачки иоглед као да бсше грозничав нред очекивањем Кроз дрвеће брзо промаче нечији људски облик. Девојка погледа, дан^ душом, радосно и среКно осмехну се, шћаше устати, али одмах сва пониче, добледе, смути се — и тек тада подиже дршћући, готово молећи, ноглед на човека, кад овај стаде пред њу! Ја га радознало погледах из своје заседе; али он не учини на ме никакав пријатан утисак. То беше, судећи по многим знацима, размажени собни слуга неког богатог господичића Његове хаљине показнваху неслогу између укуса и кицошке небржљивости: на њему беше кратак „паљто" брознане боје, који је, вероватно, већ госнодии баци закопчан до горе, машна ружичасте боје, нревучена ситним љубичастим пругама и кадиФена црна капа са златним ширитом, коју је он на саме обрве навукао. Округао оковратник његове беле кошу.ље немилосрдно му подупирао уши и гребао га ио образу, док су му уштиркане наруквице покривале сву руку до црвених и кривих прстију, који беху украшени сребрним и златним прстењем. Његово румено, свеже, безочно лице беше једио од оних лица, која су, у колико сам ја могао приметити, л>удима готово увек непријатна, али на жалост, женама се врло допадају. Он се очигледно старао да својим грубим цртама да израз ирезирања и досаде; непрестано тежмиркао својим малим, сурим очима, мрштио се, томбољио усне, зевао на силу и небрижљиво али вешто гладио својериђе, залиске, или је чункао оно жутих длачица, које му беху изникле на горњој дебелој усни, — Једиом речи, вртео се као на иглама. Видевши младу сељанку, да га чека, поче се опет вртити; брзо јој приђе, стаде, смагну раменима ; метну обе руке у џ^пове, и једва погледавшн сироту девојку брзим и равнодушним погледом, снусти се на землЈу. — Па, — отпоче он, гледајући некуд у страну, зевајући и крећући ногом, — јеси ли одавно овде? Девојка му не могаше одмах одговолити. — Одавно, Викторе Адександрићу, рече најзад она 7 да се једва чуло.