Звезда

вр. 80

3 В Е 3 Д А

стр . 635

ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н нанисао Ђовани Верга (наставак) Овда онда. донрла би му до ушију као свеж водснм Д'лаз јед1на њена реч пли осмејак, који би намирисаним рунцем био нагушен Једним новршним екривеним погледом, који је хтсс бити расејан, сназио би он и.ену Фину, црну и пуну живота главицу, блесак њене свилене хаљине. иокрет њене махалице, иодрхтавање њених иолунагих рамеиа, љунки нокрет, с којим се наслонила на руку свог играча, неновср.Ђиво грациозно и иронично држан.е, којим је иредусретала тајанствено шаиутање једног елегантног човека, који јој беше притиснуо хаљину својом столицом, нагнувши над њу груди углачане кошуље и главу подељену раздељком на две половине. Једино он, муж, највећи туђинац, могао је да јо узме нод руку само у иредсобљу, иошто би већ најревноснији удварач пребацио јој мантил и још својим рукавицама додириуо је по њеним голим раменима. Ма да је он стезао срце, Јелена је већ више пута онажала његово нерасположење, кад би се враКали дома. Тада би га уиитала зачуђено: — Шта ти је? Он би поруменео иред њеним иогледом који је про дирао. 11ре би умро но што би сам себи нризнао своју мучну љубомору, која га је понижавала. Жалио јој се да му је досадно проводити вечери са светом, који не нознаје и да има брига због свог неизвесног псложаја. Али њу није било лако обманути; она је бол>е нознавала његово срце, те му је говорила: — Шта ћеш?.... Треба живети као што и друш живе. Ади ја сам само твоја, ти то знаш. Али тај живот беше јој ностао потребан. Она се безбрижно опијала у тој раскоиш, у тим искушењима, и не мислећи на какво зло. Пошто јс окусила тријумФ евоје заносне лепоте и свог духа, иошто је у очима, које су унрављане на њена гола рамена, прочитала страсне пожуде, пала је свом мужу око врата и рекла: — Како т<* волим! — и не опажајући да је он пребледео услед тих речи. У својој соби, у плавом цвећу опет је била његова, ћаскала је с њим и свлачеКи се посматрала га у огледалу на великом орману од махагонија, који је заузимао готово цео зид. Светлост свећа позлаћивала је њена бела рамена и њене лепе нежне руке. Расејано пуштала се да је милује, пружала му усне и чело и говорила: — Сад да се иоразговарамо мало нас двоје. — Причала му је своје доживљаје, удварачке речи, које су јој казате, и равнодушно се смешеКи слегала је голим раменима. За тим би. и не осврКуКи се, пружила му руке преко главе, као да је хтела рећи: — Шта се бојиш, лудице? — И питала га је, како се он забављао, да ли је задовољан, с ким је говорио, да иије штогод нашао. Штогод нашао! Она је ту реч изговарала е таквим усхиКеним лакоумнље, као да је то најлакша ствар на свету, и не опажајући облаке, који су се услед тог иитања навлачили на мужевљево лице. Кад би се нешто нрисетила, наједаниут би се замислила и ногледала у огледалу на еебе нола нагу са очима, које беху црне као угаљ. Напослетку би се нестр№иво тргла, брзо се окренула к њсму и рекла му:

— Не брини ништа. Све ће бити! Она је говорила о тој будућности као о неком стању нових радости и пријатности. Није чак ни знала како брзо нестаје новаца од винограда п куће. Мислила је да не троши ништа више но оних пет динара за рукавице и кола, која је одвезу кући. Њен муж био је рад да је гш што но то поштеди од ових тешких брига, које су његз мучиле, докле ее она разметала и башкарила по дворници, која се сва иресијавала у злату. Она грозна премишљања, оне покушаје што су га понижавали, оно некорисно куцањс на туђим вратима, она не зна ништа о томе... докле се год може! — И њега не зачуђаваше њена грозна равнодушност нрема његовом положају. Само нокаткад опажала је Јелена, да је та будућност нешто сувише спора и да жену државног нровобраниоца или неког чувеног адвоката иоштују и цене некако друкчије него њу., и да та жена ноеи рукавице од 20 динара. Њен муж наравно да није мислио о таком чему. И Јелена бн свој осмејак пред огледалом претварала у расејано посматрање себе саме. Једно јутро доби он поштом једно писманце. „Припазите на Каталдија, ви примерни муже !" Каталди је био један младиК, који је луд > троншо новце, које није имао, илав и стасит као некадевојка, велики карташ, иретовареп дуговима, дрзак с људима и учтиво-безобразан са женама. Јелена се радо смејала е тим лудаком, за кога се говорило да би рад био погииути у двобоју. да се ослободи дугова. Она се кикотала у свој чипкани рубац: Ала је луд! Каталди је допуштао да му то мирно у ли ;е каже, кад год би је затворио у какав угао, у који прозор, иза неког дивана или гласовира. Он би узео њену махалицу, њену гривну, један крај њене хал.ине, не обзируКи се на њену дечју љутњу; нагнао би је да главу ногне и да порумени до косе, кад би је циннчки обасинао својим тонлим изјавама. — Та кад ћете ми напослетку једном реКи да ме волите? Допустите ми да вас обожавам. Шта се бојите? Нити имате вере ви ни ја. Ви нећеге никад љубити, као год ни ја. Имате све моје махне. Осетљиви сте, себпчни н ташти. Нн бисте дали душу и срце, да сазнате само шта је то љубав. Ја сам човек просто створен за вас. [наставиће се)

РАСТАНАК — Ив. С Тургон.ев. Некако у јесен око половине септембра еедео сам у брезовој шумици. Врсме је било неностојано; од ранога јутра падала је ситна кишнца, коју је с времена на време замењивало тспло сунчево сијање. Небо се час облачило белим облацима, час се за тренут рашчишКавало и тада се иза склоњених облачака видело јасно и умиљато пла ветнило као нрекрасне очи. Ја сам седео гледао наоколо и слушао. Лишће је шумило више моје главе и но самоме шуму лако је било знати, које је доба године. Не беше то весео, насмешљив тренет нролећа, нити меко дрхтање п жуборење лета или илашљиво и хладно тепање иозне јесени, већ све скупа, једва чујно, сањиво. Слаб ветрић је-