Звезда

3 Д А

бр. 81

— А јш кад би му ти одмах потрчала у наручја? — Јеои ли ти луда! Марена застаде изненађена са отвореним устима. „Да, то би користило !" Андрина сигурно није имала ни појма, шта је то отац. Она је Марени причала, да је њен отац умро, кад је њој било тек година дана, и он је био тако добар, тако добар. Да, и њен је отац био добар, кад није био љут, као што је увек кад би мајка тражила новаца, или кад је брат А долф помагао при рибању Фарбе. Али све то о чему је Марена ћаскала, као: да је смела да загледа у његов сахат, да му изађе у сусрет кад се враћао дома, и да носи лонац са Фарбом, сваке недеље да иде са њим у шетању и да га држи за руку. — да ли су и остала браћа и еестра смели то да чине?.... Андринина ,јасно жута и Маренина црвена косауказаше се сад на другој страни зида. Тамо се виђаху, у средкоириве код ружиног жбуна, неколико великих, дрвених булки, које су требале девојчицама. Андрина при овоме иослу расцегш своју хаљину. И питања: шта би рекао Марепин отац, да је она тако своју хаљину поцепала, отпочеше на ново. Она при томе погледа погледом, који није уверавао о чистој савести, на малу кућицу иа другој страни друма, где ограда и дворшпта беху прекривена рубл.ем. Даје мајка била сад на пол.у, на белилу, могле би тамо ићи. Андринина мајка, Олава Олзен, била је још лепушкаста млада женица, која је свима отменијим људима мале варошице прала и пеглала Финије рубл.е, у колико то опи сами нису у кући свршавали, И то је био једап узрок, зашто је так) далеко на обали морала становати код Мортензе нове, која је продавала из своје баште шаргарену, келерабу, попоиац и зелене краставце. Извор ,је имао тамо на,јмекшу воду у свој варопги, иије имао ни трага шалитре, видел-о се по томе пгто се сагп н ненупгао. Андрина је код куће код Мортензенонпх научила да чита, рачуна н пише, бсггте прилично у самоћи одрасла. Тек сад, у јесен, пође у пгколу, у коју су и сва остала деца ипгла. Навек, после игре, мучила је дома мајку својим запиткивањима. Остале мале девојчицс, са којима се са стајала, говораху да имају оца. Све су познавале своје оцеве; отац зидарове Марте био је целог лета у Кјевигу. Али где је био њен отац? Зар она више нема оца? Онаје питала и истраживала. Мајци је било тешко, кад је то питање делазило, а мала Андрина стајала је и гледала иснитивачким погледом, изгледајући као да ће јој сад грунути сузе на очи. Једнога дана паде јој на памст да каже, да је отац далеко на мору. — Где? — 0 — у Америци, — Кад ће се вратити? — Не знам, чедо мо;е! Олава се носади и плакаше; ми ћемо већ добити од њега писмо, — доцније. Андрина пође код морнарских жена у суседству да се распитује о писмима: кад долазе и ко их доноси. То нијс могло тако остати. Морало се озбиљно настати да се малој цела ствар разјасни, мислила је Мортензенова. Олава, је навек мислила, да јој једном све исприча кад буде отарија и разумнија... Андрина је све то тако узимала срцу, а Олава је увек замишљала како би је нратили њени испитујући погледи. кад би дознала, да она није онако као

остала деца на обалн. Опа ће и о њој која јујена свет донела, све дознати, кад јој се још садтолике мисли ио глави врзмају. Мислила је да неће поднети, да детету у очи погледа. А како ће онда одржати своје достојанство ? Зато је одлагала с дана на дан... Не, морала је гледати и чекати док дете толико не одрасте, да би могло сакрити своју срамоту од туђина. И тако једнога дана Андрина чу, пгта је у ствари са њеним оцем, да га управо и нема. — Он је умро дав. о док је још мала била, једва да јој је било година дана, и да сада има само јонг мајку, која се о њој стара. Изгледало је као да је Андрина била тиме умирена, док једног дана не оде на гробље са стакларевом Дином, и ова јој показа, где је њена сеетрица укопана. Сад је Андрина попгто по то хтела да зна, где ,је њен отац укопан, да ли на овој страни ближе њнма, или према цркви, да ли на гробу стоји крст, има ли цвећа или је само трава? Једнога јутра сањала је о њему и јасно га видела. Имао је лену белу браду и гледао ју је веома мило, а ланац од сахаха био је 'зелен, јер је тако дуго под земљом лежао.... Мортензенову поче хватати страх, дете није ни на шта друго мислило! И једиом, кад је мала горке сузе лила п говорила о другим малим девојчицама, које су смеле своје гробовс да ките, морала је она најзад обећати јој да ће ићи са њом дајој гроб иокаже. Данас не, други пут, кад буде имала кад п кад буде време такво, да може оставити своје рубл.е. Али дан, када је мајка могла да буде слободна, ни/е се никако указпвао; она је обећавала од нсдеље до недеље. Тада отпоче Андрина сама да се пентра по гробљу и тражи. И када би догнла у гробље мислила је насигурно, да је овај или онај гроб.... јер је изгледао како га је она зампшл.ала. Једког вечера, кад опет није нашла прави, ударнпге јој сузе крупне као кинше капљице .. она беше своје цвеће положила на оно место. где су но њеном мингљењу морала лежати прса.. Олава није знала нгта ће. Једнога дана узе дете за руку и одведе на гробље. Тамо, у самом крају, трећи гроб од зида, што је био готово сасвим сравњен, и где се зелена трава само на једном крајичку јонг задржала: то је био! И да је Андрина добила сјајни краљевски двор, о коме је Мортензен 'ва причала, не би је већма обрадовало. Засијало се лице њено од радости, а очицс су снетлиле нојимајући да на.јзад може разгажену хумку да сматра својом својином. Сваке суботе пред вече била је на гробу. Често иије имала ни одобрења за то. — Ту је чистила и уређивала, и играла се сама за се. Три године ,је тако ншла и једном је и Марену са собом на гроб повела. Љен.ч машта створила јо о оцу читаву историју, и она је у у<>бражегву с њим говорила и умиљавала му се. Андрина сеђанге на зиду, с концем у уетима, којим је везивала и учвр шћивала киту цвећа и важно брбљала. Коса јо ; небрежљиво падала по плећима а неубељена хаљина од проота катуна имала је данас код куће за много што пгта Д1 одговара јер се нукла но трњу; израз њена лица и покрети усана непрестано су говорили да врло добро зна, како треба да се удеси гроб њена оца. ...Мајка нехте никад ићи на гробље, јер би се тамо ражалил 1 . Најлепше би било да јој је отац још зкив! Тадн