Звезда

вр. 81

стр. 645

би и они можда имали један чамац; и она би смела тада у риболов, као Марена са скојим оцем. . и имала би собичак за лутке у стражњем делу чамца_, који би се могао аатварати... И тада би купила иверје и уносила, кад би он дрва секао, којамајка сад куиује у Давидзе: овој стругари. Он би јој био милији од одвратног МаЈтчна, који је увек био тако пијан и љутит... Али би се најрадије играла да јз он на путу па ппше дома. Она је сама. састављала писма и као дон< сила; њсна ношта налазила се испод ћуприје. Она би му о свему писала, што је желила.... И када је научила да илете, играла се као да му плете шал, као штч је Торгензенова Ана радила за свога. оца. Могла је, колико је пута хтела, да му зими сагледа лице у месецу. Требала је само да стане иза завеса на прозору. Она је добро уочила како су окићени отмени гробови. Иородица је доносила цвеће са прозора, и често га намештаху заједно са. сак -ијама. Доста нута је ту стајала и посматрала. И једном је нека жена клечећи на земљи илевила и засаћивала, занита, шта управо она ту премишља, и мисли, да она можда не намерава цвеће да покраде; али кад је чула, да и Андрина на другом крају има гроб, поклони јој цвећа и показа, како се коиа и сади цвеће и како се залива. Овом цвећу снег не шкоди, пронтле године се тако леио одржало и избило као и ове. Одмах чнм иоследњи цветић надгледа, показаће Марени где је сакрила у зиду парченце дрнета што га унотребљава у место мотичице, и парчад једног чањирића у којима носи воду. Са.д, око седам часова, сунце беше на заходу : иреко гробља нружаху се дуге сенке. А и оне свршише посао оилеле су два лепа венца! У уздигнутој руци носиле су пажл.иво свој рад, успужаше се преко зида п одоше ка гробу. Марена је требала мирно да стоји, па ће већ видети, како се врши носао. Прво је требало све од прошле оуботе дићи, а затим свуд у иаоколо оплсвити, а горе по иовршини уравњати и иочистити, тако да земља изгледа сасвим црна; а затим се положише оба венца, велики у средини а онај од Марене доле чело ногу... — Госноде Воже, шта деци још неће на ум пасти?! зачу се неки же ски глас. Бејаху двс жене а сем њих и гробар, који приђе с ашовом и једиим дрвспим крстом са белим натписом. — Шта ви ту радите? запита дебела жена, што је дргкала. у р.уци саксију цвећа_, кад дође са свим близу и виде, да је гроб уређен и на њему стоје два венца. — Али Господе Боже! Берентино, зар то није зиак, да гроб старога Троиа Дигена ие греба сасвим занемарити! узвикну ов I својој млађој мршавиј ј'други. Гробар већ заби ашов у чело гроба. — Остави наш гроб на миру! узвикну Андрина. — Ваш гроб торњајте се одатле, или... Он им приирети ашовом. — Ту је мој отац! — ноче илакати Андрина, — моја мајка је Олава, долс на обали. — Ха, ха, ха, смејао се гробар, Олавина ћерка. И твој отац овде! Јесу ли ти то улили у главу? — Казаћу мајци.... казаћу мајци! кукала је Андрина сасвим ван себе. — Мир, дете.. мир дете! Ти узнемираваш свети мнр гробљански... Иди сад! - Тиме је гледала женадаје

умири. Зар не видиш крст са именом на њему? Овде почива Трон Дизен, чамџија из Сервига, прочита у тону придике.... умро је на годину дана пошто му је син отишао у Америку. — Сад г Јреба да идете! — рекоше им затим строжије.... узмите веице са собом! Тако Марена утече. Дође задувана дома и иричала је, да су их са гробља отерале две жене из Сервига. Али Андрина оста иза зида п окреташе венан, кога је држала у руци. Њен отгц ваљда још није у гробу. Јадна мала! рече гробар; њему је месна хроника била позната — То је био иомоћник код трговца Кно®а, који је превари . 0лаву тада, кад је тамо била газдарица. Он је сад ожењен и живи у другом месту, а она етанује рапоЛ)у, на обали, и храни себе и малу перући туђе рубље. Андрину то освести. На једаннут она њ јми све. Седела је мирно иза зида и слушала, док су они око гроба радили и разговарали. Дуго је плакала и гушила се иза ружиног жбуна, жалосна, неутешна^ — затим се умири.... Апдрпна је ту спавала до мрака. Она се пробуди у тихом страху и није знала где се налази; али јојје било нешто рђаво, тако рђаво.... ГГоглед јој иаде на крстаче и оне тамне сенке. Указа јој се дуга бела брада ... која све више и више узимаше облик лица њена оца — али тако развучен и са једним оком — тврд као стена. Сад се сети наирасно свега. „ЗВЕЗДАНА НОТЕх" — један одговор уредништва. „Малој Плавојци ", у Б. — Вапгу лирску песму „Зввздана ио& и примили смо, ирочитали са задовољством, па то задовољство нећемо да укратимо ни нашим читаоцима Зато сте нам је, у осталом, и послали. А и старе успомене неке гоне нас на ту предусретљивоет: „Ах, то беше једног тихог, лепог вечера, — Ја бејах с тобом сама, На небу је сијала дивна Венера, А с ујаком од куће отишла је мама". Ах! Госпођице! немате појма, кад с..м ово читао: горко сам уздисао, уздисао из зависти. Како ли сте морали, тамо ви. бити срећни!. . Помислите само, тако пријатна ситуација!... Најлепше је у тој целој вашој ноесији, — као што би се изр&зили нанти новији филојтози , — оно несравњено место: где је са ујаком од куће отишла и мама. Јер кад смо ми оно ире више година, ако се опомињете, мал < мо ја илавојко, једнога извесног леиога вечера седели тако исто заједио, није до душе, на небу сијала „дивна Венера", али су у нашој непосредној близини сијала... два ока г-ђе маме, — која није хтела нипошто да нас остави саме. А то је ирисуство, допустићете, било много женантније, него ово „Венерино". Још п сад ми, госпођнцс, можете веровати, кад вам