Звезда

вр . 92

3 В Е 3 Д А

стр . 731

са свију страна дим, песма, нуцњи а све се то меша, разастире и расплињује у влажиом, као накиселом ваздуху... Ја сам стао. Нисам осећао глад. Гледао сам и разгледао хаљине што беху око трешње Наиђох на Ленкине шалваре од ћизије и минтан од јумбасме. Познао сам их но оним злагним ширитима. Загњурих лице у њих а оне мИришу, миришу на нешто, што тако годи и потреса. Из тога трже ме вика на Спасену, младу, виту, црномањасту и топлу жену нашега комшије који је одмах после свадбе отишао у Турску да шије чакшире, пошто то код нас већ нестаје. 15ичу на њу што неће, да бере. Воли да носи корпе, да истрчава иа пут, гледа, обзире се, после утрчи у виноград преко јендека вијући се и кикоћући. А остале је нецкају, нитају: да ли је скоро снивала мужа? Због кога истрчава? Па да би шала била већа, п чиу је ди рати за Марка. А Марко чује, мило му, па се чини као невешт и само виче: — Жене брзо!..: Брзо бре, ено комшије већ тринајест товара, а ми?... Их!... И брзо се сагиње, муља бесно а рука му се црвени као крв, од грожђа. Одвојих се од трегпње и седох до једног чокота. Нисам хтео да идем тамо код њих Једно ради ње, Ленке, као у инат, а друго знам да ће ме терати да радим. А да им ја носим корне, тешке су; онет да берем, брзо ме заболи крстача сагињући се. За то седох за чокот, откипух грозд, он ми се просу, зрна одлетеше и разасуше се. Загледам ону њихову глатку повришну, скупл>ам мед што се нахватао по њој и слушам несму која отегнуто и из далека долази: „Девојчице, ружичице — ружо румена! „А што си ми невесела — уста медена?" — Што не берега? Чух иза мене глас мек, дрхтав и врео. Леђа ми се заиалише од њепе близине. Нећу да се окренем већ одговарам туно: — Па шта ћу? Кад ти за мепе ради:п? И окретох се. Она стоји. Гледа ме. Уста силом задржава од осмеха. Чека да се ја осмехнем, иа онда она. У десној јој се руци бели и одудара од гаалвара нова, бела корпица, а у левој „косирче"'. Прсги јој уленљени земљом како је по њој скунљала зрна. Брада овална а тамни и румени јој образи отскочили од стегнуте шамије, коса се извукла и пала ио челу чак до мрких, круппих и тоилих јој очију. Стоји. Чека да се насмејем, али ја нећу, но ћутим н чупкам лишће. Били смо у свађи. То је било пре неколико дана кад је дошла код на", на бунар. а од мојих нико није био. Текштоје почела да вади „кофу" из бунара, а ја дошао и тобож донео јој моју тестијицу да је нанупи, коју сам на влаш испразнио у кујни. Не одмичем се од ње, већ стојим и додирујем је. Пламти сва, али заузета око вађења „коФе", па ништа не може. Само је почела брже а окреће чекрк, на пуна јој снага да се увија, крши, груди да више отскачу, показу)у се облејој мишице на рукама да затежу минтан. Ухвагих је за пас. Није могла да се брани. Ако ме одгурне I

рукама, иустиће „коФу" и она ће се разбити; овамо ја је стежем све више и више... чак и груди! Она клеца. Хоће све да нусти и падне. „Пусти ме, молим ти се ! Пусти, тако ти све на свету !... Ох, мајчице моја ! . " И заплака се. Пустих је. Ногом гурнух моју тестију и она се разби. Вратих се гунђајући: — Не бој се. Знам ја да ти мене не волиш, него... Она је извадила кофу, ночела да сипа воду у тестије, али сва се тресла, дрхтала. те вода није улазила у отворе већ обливала дршке и грла тестија Око десег коФа извади док једну тестију нануни. Читава се бара разли од иросуте воде. Нануни остале тестије алн не иде. Не сме, а да се не помирпмо. Зна она да тада не би је погледао и тако увредљиво пецкао, да би ишла као луда. Час, у инат мени, раскалашна, бесна, час „умилна" као да су јој сви по кућп помрли. Зато сада и стоји, дрхти, нија се. Чека да је ја први ословим, макар и најгрубље, а она ће већ да ми попусти, моли ме и насмеје се. (СВРШИИЕ СЕ) ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н наиисао Ђовани Верга (наставак) На љему је све било скромно: к><згов рад, љегова нежност, њогова утанчана великодуншост. Кад би зидали ваздушне куле за будућноет свог детета, Јеленине би биле најленше и најживописније. Говорила је да Ке узети енглеску бону, тосканску васпитачицу, учитеље за музику, цртаље, језик и га:а ти ја све знам. И тако би винге нута за своју кћер ковала планове своје младости, којп се нису остварили. Чсзаре се до душе не усуђиваше ни једном речју ггрокпнути то нсобуздане испаде њено магате, но бп се благо смешио, као да је хтео вратити је стварности. Али у своме срцу о ећао је неку зебљу, као одјек бола, који су му задале те илузије. Па гшак његови немири ублажаваху се при нријатној свеглости оно ламне, взмеђу четири зида, нри детињем мрморешу она два умилна гласа, те је понављао у себи: И она је дете! и то би јој изговарао гласно са својим суморним осмејком, милујући је ио црној коси као и своју кћ°рчицу: — Дете! детегаце моје! Ти си још дете. И осећао је неку мелаихоличну радост, неку врсту утехе при иомисли да је његова Јелена била тако млада или неискусна, да није могла нојмити зло које чини, да он мора бити њеп заштитннк и њен вођ, и да је он крив што ју је некад њена романтична гдавица повела страннутицом, јер није био ни довољно наметан, ни довољно снажап. Осећај сопствене елабости беше његова највећа мука. Чинило му се да нема новерења у своју жену само за то што нема поверења у себе. Ириљубљивао се у толико већма