Звезда

стр. 732

3 В Е 3 Д А

вр. 92

уз њу у колико се мање осећао разан њеном одлучном и епергпчном карактеру. Он је бно жена, љубавница, био је јак само онде где је требалода буде преданости, самоодрицања и пожртвовања. Али зар и Јелена није њ< му много жртвовала! Колико ли га је мисли мучило, докле је миловао Јеленину главу! и једна, болнија од свију, која му накад није била бистра и јаена, али му је мутила и тровала сваку радост, која га је мучила, кад би га Јелена прнјатно погледала, кад би о на њ насмешила, кад би јој глас мекше звучао, каД би као заљубљена голубица погнула главу, под његову руку, којом ју је мпловао! Не! не! није било могућно, да је та голубица ногледала тако другога! да му ]е тако говорила1 Била је дете! Вила је дете! За тим бп васлонио главу на Јеленина рамена, обгрлио је обема рукама, као да хоће да је заштиги, и говорио јој је о кћерчиЦи, да би ову ставио између садашњости и прошлости. — Главно је да то створење научимо да буде срећно и да се задовољи с оним што има. Зар није тако, Јелена? Кад је човек задовол.ан, онда је и срећан. Ми нисмо богати. Толико смо се кињили! Сећаш ли се, сирота Јелена! Али са^ је све свршено. Је ли да је све свршено?... Реци ми, јеси ли и ти срећна? Јелена је новлађивала главом, очима, миловашем, нољупцима... За тим би ночела поново да љуби, грли своју кћерчицу. Клела се да ћо одселе живети само за своје дете. Једина Јеленина таштина била је, да дете показује мајци, сестри, иријатељицама, које су је походиле. Умотавши му румено лпшце у чинкану капицу, и дугу извезену хаљиннцу, изводила га је у наручју дојкиње у шетњу. Била је рада да га сваки дан удешава као какву луткицу и да и дојкнња њеног детета има живТшисне халшне, са златним нараменицама, чипкама и пантљикама. Док би пред огледало.м, с дететом у наручју, комггоновала какву жанр-сличицу, почела 641 да огледа своје шеишре с нерима и хаљине, које су изишле из мпде. То је нодсећаше на киселе осмејке пријатељица и наметљиве ногледе њених обожавалаца. Мало по мало и дете, које се непрестано дераше п гужваше јој хаљпне, пређе сасвнм у наручја дојкињи. Јелена се врати својим носетама, својим концертима у „Филармоници." Недељом нђаше у два сахата на велику мису, пО том шеташе пспред „СаЖ сГ Еигора" а за тим је од четири до пет одлазила у шетњу до Виле Рсале. Мужа убедише, да његова канцеларија веома сужава стан, те га пресели на горњи кат. У оне две собе ударл један тапетар на кредит сав свој сгаЈ и еснап, који је но Јеленином унуству намештен у живописном нереду. За петак, кад је Јелена примала, узет је јгдан сед, величанствен, избријан слуга, који је изгледао као да је младу домаћиду детегом на коленима цункао. ЈТрисаи домаћи нријатељи беху се за дивио чудо умножнли. Јеленине музичке вечери биле су одлично носећене. Ту је било више или мање иосградалих бароница и маркиза, ма да без титуле, али које су давале тон у моди; људи из бољег друпттва, који су могли озбил,но говорити о својим аристократским обвезама и који су одиста с љубичицом у руници од кануга и с шаноклаком нод мишком (.олазили од кнегиње В. и војвоткиње В., да учине нодворење снњори Јелени, тискајућн се око њене Фогеље с пријатним и иоверљивим лицем и с оном цеусиљеном учтцво-

шћу, која у свакој репи, сваком нокрету, сваком нагласку има онај зрачак поноса, који жене очарава, људима нагони румен гнева у лице и вређа их ма да није намењен њима, а ионижава неж е и бојажљиве. Ови се показиваху као да не виде кад дочек не би био као нгго треба, кад би слуга начпнио какву глуност; а домаћин био бојажл.ивији него његове званпце. Али Јелена би иоруменела; и она би се и нехотично збунила изгубила своју ириродну слободу, у непрестаној зебњи, да не буде смешна кривицом других. Њен муж, који нпје био кадар, да се успротиви тмм новом начину живота, новукао се добровољно, једно из рођене му новучености, а друго из извесне осетљивости, која му налагаше да, се не излаже никаквим упоређењима, која би га. поннжавала. Он је једини хтео, да н.егова Јелена буде срећна и држго је да јој дугује ту накнаду после свих оних јада, што су их заједио прстриели, а којима је, по његовом мишљењу, био највише крив њин некадашњи тешки пололсај, мислио је да ће се чвршће нрииитп уз њу испуњавањем и задовољавањем њених жеља. Рачунао је на њену захва ност, те да поново утврди љубав, коју је видео како ишчезава у њеним расејаним погледима. Мислио је она ће рећи: — Тамо у једном углу има један човек, на кога се нико не обазире, коме имам да захвалим за овај раскош, ова провиђења, ова подворења. Пријатељи који су пили његов чај и дерали његове теиихе, мучно да су га и иознавали. Огмени тон његове жене удаљавао га је и нехогично. Маннри великог света, коме је Јелена као мајмун нодражавала, да би се одржала на нввоу свог друштва, без којих манира није могла бити ни једног тренутка као год ни служитељи нред вратима без ливреја стварали су дубоку провалу жене и мужа. Он би се враћао кући уморан, расгргнут, кад би Јелена излазила из своје облачионице намирисана и елегантнакао каква слика из номодног лисга. Питала га је хитно, да ли му што треба и звонила но служав у. Тужила се: — Боже мој! у ово доба^ Кад очекујем на толики свет! — Понеки нут уграбила би који тренутак, шмугнула кроз ходник и иромоливши своју пурпурннм ружама илч камелијама искићену главу кроз врата његове соба узвикнјла би му: — Зар нећеш да дођеш часком? Само часком! да се покажеш, да не будеш као нико твој? — Изјутра, кад би се уморна и сањива вратила из иозоришта, с игранке или музичког вечера, нустила би се онако расејана да је милује и ностала би нестрпљива, кад би јој замрсио какву траку или јој извукао иглу из косе. — 1>оже мој! 1)0же мој! Ти не знаш како сам уморна. Ти сн зар већ устао! А мала? Је ли нлакала? За што нисн часком дошао д'о Галајевпх, да се покажеш!... Како сам сањива! Пусти ме да спавам! (наставиће се)

ЈУДИЈА ХТОХТЕЈ" _А_ — новела 13АВЕ1-1Л КА13ЕК Када Публије Клодије уђе у циркусну арену диже се читав урнебес од узвика и дивље клике. Ту беше васцели Рим, од пучана са Субуре до Дезара, с брега Палатинског,