Звезда

бр . 92

3 В Е

3 Д А

Клицали су му због његове дрскости: био је толико смео те је ушао у кућу једнога конзула римскога, док су у њој жене светковале празник богиње добра. Узвикавали су због његова страховита обесвећења: жене су морале нанустити евечаност и посакривати светиње. И он ће за који часак бити кажњен за своје љубавно злочинство. Храбро је ишао у сусрет смрти као што други иду у сусрет иобеди; он је покорио живот. надвладао судбину: љубио је Јулију Попеју. Прекорачив праг арене први његов поглед паде на њу: он спази само малу риђу главу с косом као ћилибар, посуту златним прахом, и како њене очи у њ беху упрте, он је ишао еластичним кораком као да га облаци носе у пределе вечитога блаженства. Он внде само њу и поздрави је са 8а1уе Оогаша!*) и тај поздрав надвиси беену клику народну. А она! Она не беше ни робиња из Илирије, ни ослобођеннца Дијанина; ни девојка из трећега сталежа, па ни весталка; његова љубав беше узлетела до на врх људских амбиција, једним тдаром дрскога крила његово срце беше додирнуло сам врхунац: Јулнју Понеју, кћер Цезареву! Она боше гбре, у царској ложи, на столици од слонове кости, а покрај ње, озбиљна лнца, обријане главе па ко;ој стојаше лаворов венац опточен белим трачицама, њон отац, Август. У јасним имнераторовим очима беше нока божанска сила која као сунце заслепљаваше. Публије Клодије нрезриво одби глашјаторово Ауе Саеваг!** Он се беше одрекао живота и његових таштина; он ту у томе часу није имао ни богова, ни Цезара: само је једна жена за њ постојалч. Он погледом измери светину која дисаше задовољством што ће уживати у његову носледњему часу. Било је ту Гала, Германаца, Сирјана са обала Оронте, Грка из Јеладе. Сенатори у нЈрпурно окићеним хаљинама и тогама, витезови, нроконзули, децемвирн и војни трибуни; беху ту и весталке претори из градова Иса и Цибеле, који нотаху гомилу класја, псточњачки играчи с капама од скрлета, каишири и лопови, мађионици из Халдеје и продавци амајлија, читав чопор робова дуге косе и пробушених ушију и деца у белим тогама отпоченим пурпуром, а у очима им блисташе. вучја дивљачност. Та је руља грозничаво дисала у очекивању разд^ажљива нризора, један човек, један нагриције, Публије Клоднје, чувен са свога богаства и говорништва, погинуће кроз који часак зарад њихова задовољства и зарад очију једне жене. А хоће ли да погине? Неизвесност им надимаше груди. Осуђеник је био сам господар своје судбине. И свачије очи вребаху његове кораке који лутаху измећу живота и смрти. Тај призор им је распаљивао страсг више но борба атлета на Марсову пољу, више но поморска битка на Тибру, више но трка двоколица у циркусу, више но славне тројанске игре римске младежи, још више но бесна, помамна ргра деце азиских владара. Ово беше нова казна. Двоја вратз водила су у арену. Једна су водила из једног дубоког узаног ходника и допираху до пештере где два татарска тигра, изгладнела дугим постом очекиваху свој плен; друга — из ћелије једне патрицисве кћери, нотнуно спремне за венчање. ') Здраво, Гоепођо! Прев. ђ Добро дошао, Гооцодару! Прее,

Та двоја врата беху нотнуно једнака, херметички затворена и нема; не пропуштаху нимало ни урлање зверова нити иесму младе невесте. Осуђеник је имао да се само за душу своју боговима помоли и да се унравља но унутрашњему гласу својем. Остављен му беше избор врата: срам и смрт или љубав и живот; избор између тигровских зуба и руке девојачке, А Публије Клодије није чак ни ногледао та врагл: он је гледао Попеју; у њеним је очима хтео прочитати своју иресуду. Једина је она, као )ћи Цезарева, нознавала тајну подземних ходника аренских: звер је свде, жена тамо! једина је она једним мигом својим или иокретом свога ружичастога нрста могла спасти или осудити. А Публије очекиваше тај знак. Осећао се као спутан суровом жељом животињске руље, која га својом страшћу хиннотисаше. Јер народ је огде догаао зарад трагедије, не зарад идиле, њему је требало крви, не ружа! Публије гледчше Понеју и сећаше се... Занет својом сграшћу нродро је у палату, нреобучен као свирачица. јер беше голобрад а тело му имађаше грациозности као у какве девојчице. Абра, Попејина робиња, уведе га својој госиођи под затворене чадоре лозичиних грана, покрај светога змаја, иодигнута у иодножју богпњине статуе. Сутра дан Сенаг нареди нотеру за безакоником. Центуриони одмах закуцаше на његовим вратима и одвукоше га с ностеље од кипарисова дрвета У Атријз му јадиковаху његови робови, желећи му да пре постане мазгаром арбанских гора него Публије Кдодијз, којега би с кононом о врату. водили на гуоилиште. Он је пловио но облацима свога Л )убавнога нијанства, налезећи да је блажен живот који га је могао бацити, као ратни плен пред ноге драганине. Он уђе у ареву, осмејкујући се на статуе Победе, осећајући да су живот и смрт у његозој власти и презирући их подједнако. Даде се знак за извршење. Пубдије иогледа По-еју, Тајанствена у својем нецомичном положају, кћи Цезарева опази тај иоглед и иојми његову поверљиву п дреку зап^вест. Она је смишллла одговор. Шта се догађало у души те жеие, дупш милоснице у краљевскоме телу. Она је била наклоњена том човеку који беше на гласу као нлеменит и леп; при помисли да су друге жене лежале на рупи Публијевој, осеги она зверску жељу да широм отвори врата изгладнелих тигрова... Но од једном јој јасно извђе нред очи то тело младога бога како лежи на песку као зверски плен, виде последњи, изаисајни ноглед онога који би једино њу љубио као нежни нрекор самртникових очију... у души се њеној ошкринуше врата сажаљења и нојавн се невина девојка, девојка која спасава. ...Ипак је тај човек имао емелости да је иољубн, он ју је нобедио... нољубац кћери Цезареве требало је крвљу збрисати. Та уста човека, која могаху н>у издати, требало је занушати песком и муком; те руке које су њу грлиле требало је да се укоче: те поге које су ишле на сусрет Попеји требало је скрхати. Она хладнокрвно погледа Публија како тихо и госцоствено корача к вратима.