Звезда

бр . 95 3 В Е

гове жене, будућносг њихпе кћерчаце, опасност од јавног скандала, који би у сваком случају био онасан. Цитнрали су Чезаре и његова жена. На послетку... И тај свег, што слеже рамена, кад ти срце нуца, јер те издала она, којој си посв^-тио сву своју љубав н верност, која ти је била сва твоја срећа, тај свет, кад неможеш да одолиш својој жени, ко]е ради још ти срцо крвави, коју још љубиш, кад се с искренлм сузама, с уздасима, који допиру с дна срца, разбарушене к >се грчевито хвата за тебе и преклиње: — Опрости ми! опросги ми! буди милостив као што је милостив Боге тај свет, ако будеш милостив као Бог, опет слеже раменима, али сад из ирезрења. Чезаре се враги кући блед као крпа. Тамо .је дуго нритискао своје дете на срце и очајнички плакао, а из очију су му текле оне сузе, што једча за другЈм каиљу на срце н тамо остављају дубоке зарезе. На једанпут уђе Јелена с укоченим очима и уздрхталим, бледим уснама. (НАСТАВИЋЕ СЕ) КОЗ А К (ДВКАРЕВА ПРИЧА) Влад. Тихонов Оступали смо! Оступање је почело још од ране зоре, но ми, обични смрти, нисмо то знали и тек у подне распросте се по чети страховита реч: „оступамо".... Увече ми се чинило као да оступамо већ читаву недељу. Био сам болестан, — почела ме обузимати нека ватруштинч, Старијн лекар у болници у којој сам ја био ординатор ^саветовао ми је да, без икакве церемоније, просто на просто уђем у болничка кола; но ја сам се савлађивао; хтео сам спотичући се, падајући, често изостајући од својега места, но ишао сам, одбијајући упорно да негде седнем и одморим се. Позади нас кретала се наша омлња чета и с те стране, с времена на време, разлегало час глухо зврјање ратне снреме, час понеки пушчани пуцањ. Ишли смо кроз густу, блатну шуму, готово без икаквих стаза. То је ,јако сиречавало наше остунање. Уз то су се понегда чули узвици војника који су усправљали каква претурена кола или извлачили заглављене топове. Ноћ се брзо спуштала, а о логоришту или одмору не би ни помена Пропланак по којему смо ишли постајао је све тамнијим и тамнијим. Надао сам се да ће ми са заходом сунца бити боље, али ми се очекиврње не испуни, ватра ме пије прошла и чак је почињао занос; но ја сам непрестано корачао, стално уверавајући самога себе да је тако боље. Здраво сам се бојао да легнем, јер 'ми се чинило ако легнем да ћу већ несумњиво умрети, а мени баш вије било стало до умирања. Чннећи невероватне напоре да не бих нао и разбио се. хватајући се рукама ма зашто, тиудио сам се да не изостанем од наше болнице. Глава ми је бучала, ноге као оковане. На ме већ нико није обраћао пажње, свак је био занет својим послом. Наста ноћ и то не онако као код нас на северу, но одједанпут, нагло, ноочекнвано, као да си заврпуо злвртањ

з Д А СХР- 757

на лампп. Црио, суморно небо спустило се до самих шумских врхова. Блатни, влажни задах био је из земље. А ја сам непрестано ишао напрежући своје носледше силе. Сад већ нисам давао себи јасна рачуна где сам. Нисамзнаоје лн то наша болница или је ма који одред пешадије или, на : зад чак и артиљерија. Ишао сам нросто за, тим хучним, нокретним таласом. А у глави се врзмају мисли без икакве везе. — Зашто сам ја овде? мислио сам. Како је сад лепо код куће: сестра Варја вратила се с предаваља, дреши белешке и нешто весело, окретно и живо приповеда. Сви је елушају, чак је и Коља оставио своју даску с коњем и загледао се у њу својим крупним очима: и сви је разумеју, а ја, ето, не могу, ма како да се упињем, опег не могу да иојмим о чему је реч. У осгалјом то је због тога што мене боли глава и што сав горим од силне ватруштине. Зашто се они не досете па да поквасе убрус п да ми га мету на главу? Ко це се сада дотакао? Јамачно је дрво или војник... Не, дрво је с друге страие.. А Коља ево треба да реши артиметички задатак. Зашто се учи артиметика, када се све то може израдити и помоћу алгебре?... Ја сам вечито имао олабу оцену из математике, па онда нисам се никако могао да научим да се возим на колима... вероватно зато што сам страшљивац. Боже мој, ^а сам зиао ја да ћемо остунати ноћу, не бих ни зашто пош . о у рат! А како би лепо било сада сести и одахнуги... ма и за минуг... Само чим седнеш... одмах ће те прегазити... Да ли да одем у страну... Врло добро, елавно, овде нема ни једнога нањића. . Како је дивна шума, њу јамачно нигда не секу. Код нас у Зајезерју, на иољани, у храстику, увек је видно, сунце тренери и тако је сух, висок врбак. А чак тамо доле као нека светла тачка.. али не, то је у мојим очима, од ватре. . јамачно је ти®ус... А ко ће мене лечити?... Замолићу Николаја Васиљевића, но, у осталом, све једно је... У болници на иостељи здраво је угодно . Ко ми је сад викнуо! г Што си се нрућио?" Викнуо је и пр(1пао. То је јамачно какав ОФицир, јер војници немају такав глас... Ево, одмах... Само да за часак одахнем... Е, сад бих једну лимунаду, само не од оне у боцама .. но од оне што мама справља. Повећи стаклени суд, па по њему плове кружићи од лимунова и поморанџи — и лед... само номање шећера... Ја не волим слатко, јер ми је после тако неугодно нод боком... — Ах, Госиоде! Никаква знака живота! затрешта ми под самим ухом. Отворпх очи и подигох главу. У шуми беше много видније, јамачно је месец изгрејао. Крај мене је клечао пекакав чове«', а ту, одмах до њега стајаше коњ. — А? Шга је? унигах ја, не знајући јога на чисто где сам и шта је са мном. — Шта, ви сте изостали, ваше благородије? унита он, нагпувшн се пада мном. — Болестан сам! А зар сам изостао? Где је чета? — Хе! чета? На врсту одавде. ■— Како то! Онда треба овуда. . И ја, и ако с неким напором, дигох се и усправих: малени одмо(> ипак ми је повратио снагу. — А из којега сте пука, ваше благородије? — А не, та ја сам лекар, при болнмци сам. — А! ' ј ако! Но вама ;е болница сада далеко, нећете до ње скоро стићи, кола нису застала на логоришту.