Звезда

«тр . 756

3 В Е 3 Д А

бр . 95

што прозаички управља пословима света у предграђима. Јелена погледа у свој сахат и на јвдном устаде, озбиљнија но што је дошла; намештајући журно траке на шеширу и копрену и инстинктивно тражећи очима око себе огледало, рече: — Не, не! доцкан је, морам да идем.... — За што сте онда дошли? узвикну јетко песник. Јелена, наједанпут се сва променивши, брзо се удаљи од њега зажарених образа, унезверена и намрштена лица. За тим упре у њ' такав поглед који је за песника био откровење, муња, који га је нагнао да јој ионово надне пред ноге и замоли је за опроштај. Био је луд, луд из љубави. Изгубио је главу. Ако му она не пружи руку, стрмоглавиће се е балкона испред оног бескрајног нлаветнила. Размрскаће главу усред оног мора од светлости. Јелена, грозничаво се журећи, намештала је свој мантил и нсрвозно гунђала кроз стиснуте зубе: — Пустите ме да идем! пустите ме да идем! — Реците да сте ми опростили, Јелена! Не остављајтђ ме тако! Реците ми, да ћу Вас опет впдети! .. — Да, да! рече она механички. — Хвала! Ох! хвала. Кад?... кад ћу Вас опет видети?... . — Не знам... не могу Вам казати сад... Доцкан јеНемам на часка времена... Писаћу Вам.... Видећемо се.... Он је ишао полако за њом кроз ходник као убијен, оборене главе, а она се журила као да бега. Јелена сагну главу на вратима, која јој он отвори, пружи му руку и лако стипгге његову, за тим изусти испод копрене једну опроштајну реч. Он остаде на одмору од степеница, с узбурканим срцем, пратећи чежњивим погледом ону црну хаљину, што је у брзо нестајало низ степенице, мислићи о том таштом, грозничавом сну, који јс тако просто ишчезавао. Кад је Јелена већ била при дну степеница, д^викну јсу са зебњом у срцу: — Не заборавите! Јелена обори главу, као да ју је озго лупио камен и прикупи мантил око себе. Впатар јој опег, ударајући у ђон једне папуче, отпева дрску уличну песмицу. — Ах! прогунђа Јелена, гадећи се, а усне јој задрхташе. * Иутем суеретемужа, који је, оитерећен пословима као неко кљусе, јурио тамо амо напуљским улицчма кроз светину. Он заиоведи да се зауставе кола, сав срећан што је срео своју жену, да јој каже коју иријатну реч и да њена љупка слика прекине за који тренутак досадне послове свога позива. — Како добро изгледаш! Јсси ли далеко шетала' Сва си се зајапурила у лицу. Хоћеш ли да седнеш са мном у кола? — Нећу, хвала ти, имам посла овде у близиии. — Знаш ли? због оне ствари с иореским одељењем још од осам јурим. Све иде славно! — С Богом! Он се још окреташе у колима, која су кло (арајући но калдрми јурила, да заљубљеним очнма види дивни лик своје Јелене, која је сборене главе, с кајањем у срцу због некорисног греха, хитала поред кућа. Чезаре напротив, маслећи само о њој, трчао је адвокатима и прокураторима и јурио уз степенице и низ степенице суда, да би јој ство-

рпо оно благостање, набавио јој онај старанеки намештај, оне седокосе служптеље, шго изгледају као да су домаћицу у наручју носили. Његова кућа била је сад тако удешена, да су Јеленине интимне пријатељице биле саме баронице, да се Чезаре, који је све то нлаћао, бојажљиво нолазивао у салону само између застора од античког броката, док је међу тим војвода од Арања одређивао тон, укус, отмене манире, који су ласк^ли грађанској таштини Јелениној, накнађивали јој оне ваздушне куле из њеног девојаштва и премазивали бојом заборава оно понижење, што јој га је нанео онај одлазак у таванску собицу већ заборављеног песника. Војвода је иобеђивао својим коњима, својим кројачем, својим велнким именом, које је тако леп> звонило, кад га служитељ пријави, и л,убомором једне одисга велике даме, о којој је цео Напуљ говорио. Интрига с војводом била је парФимисана и елегантна, оча се кретала у околпни, која грех преФини и углади, увије га у кадиву и цвећо и успава га вештачким уживањима, заједничким обзирима, неизбежном етикецијом — у кратко свима оним средствима, које је ра*инирано завођење пронашло, да бн блато оборило част једне поштене жене. Песничић, који услед увређене таштине беше постао љубоморан, написао је против Ње једну жестоку сатиру, еротичну елегију, која ју је оптужив^ла и звала се: Се&аш ли се ? — Сећаш ли се оногаутвом нозлаћеном са лону ? Сећаш ли се, како си ме походила у мојој бедној таванској собици ? Сиротиња се врло добро слагала с тим нлачевним тоном, илузије су биле нровидне као крастал, а појединостп су потпуно тачно дисале оном интимношћу, коју је тема захтевала. — Сећаш ли се првог иољупца на Фотељи од црне кадиве, на којој беше извезено твоје име? Сећаш ли се оног рупца, што си га заборавила у мојој соби? оног мирпса, што си га оставила с њим? твог имена, шго мило одјекује као и име твоје грчке сестре? Ах! куда си сад однела тај мирис, невернице? У племићски алковен! у собе које су одавно окскврнављене простачком љубављу. Свој охоли мото: /Гап! дие ут-ау ап(;ге п' аигау* нроменила си за љубав једне војводске круне, јер ти ое она учинила илеменитија него двадесетогодишња младост и сјајнија него нлава коса.... Романца се настављала и даље тим тоном и испунила је три стране једног од оних листића, који нису већи од обичног писма, које нико не куп_\је, али које свак чита, кад се излаже иорузи који човек. нека књига или што друго на овом свету. Муж грчке жене дознао је на тај начин после месец дана, каква је грозиа срамота нанета његовој части. Али кад је покушао, да ма на какав начин снере ту мрљу, пиштољем или сабљом, није могао наћи помоћи нл код једнога од свих тих пријатеља, што су му стискали руку и предавали своје п^сетнице на његовнм вратима, кад би посећивали његову жену, коју би заклонили својим телом, кад би он морао да се бије због неке играчице или куртизанке. Песник, виооко горе у својој сиротињско) собици, ширио се у сиом искрзалом врскануту с правим песничким поносом. Беше се ушанчио иза неодговорносги песничке Фикције. Пријатељи се ннсу усуђивали, да ствар даље терају, већ су се журили да се што пре изглибе из те баре. Они су износили мужу пред очи добар глас ње-