Звезда

вр . 9">

3 В Е 3 Д А

отр . 755

ћиги га. Али, браца Мчта, тако га спи зову, иа и ја, још из детињства, не хтеде ни чути за то. Он мољаше покојнога оца само за једну доброту : да може и сме остати у нашој кући докле је жив и да сме у њој умрети. Он вам је од вајкада душа нашој радљи, а вернији је и од највернијега пса. А што се овако носи, то му је остало још из младости и докле се посило одело по мађарски. Ун је сушта тачност и углађеност, јер од вајкада, скоро изузетно, послужује женски свет, сељанке и госпође. А као што сте видели: у мојој трговини има робе, ночињући од свију потреба рагарскпх, кухињских и домаћих, па и сва остала роба за сељанке и господски сеоски свет, а у овом последњем је браца Мита нрави мајстор. А такав ће и умрети, јер му је већ педесет друга година. — Е па онда је то красан човек! — узвикну Мирко. — Али има и једпу махну, — настави г Бура, тто је рад да све дотера на свој калуп. Све је калФе и шегрте кињио тиме, па тако сад и ову двојицу, али му некако не испада за руком, особито код ове последње двојице. За то су ваљда обојица онако и пуни: калФа Стеван сав округао, а Омеру сумо што не пукну образи. Стевана још и сад узме по који пут нреда се, али он се и не обзире на то јер је већ трогодишњи калФа, а с Омером ће канда бити још мучиије. — А како му је презиме? — Коме? — Па томе вагаем Омеру, — упита на ново учитељ Мирко. — Па.. Омер! — иотврди зачуђено госпођа Јованка, а госпођа Славна се још впше изненади и слушаше још пажљивије. — Та... Омер! То му је бага име, право име, ■— потврди и господар Ђура. — Па је ли он Турчин, је ли он турско дете ц из Турске ? — упита опет Мирко. — Ама није! — смејагае се и чуђ?гае се опет г. Ђура. — Е, иа да гата је онда, кад није Турчин?! — узвикну на ново Мирко. — Па Србин и српче, као гато смо и ја и ви, као шго су и наша деца, —- рече и онет Ђура по тврђујући. — Е, сад бапг нигата ие разумем, — рече Мирко и загледа се у г. Ђуру. — Како да не разумете?! Та у сваком нагаем селу, наћи ћете бар у неколико кућа сељачких, по које Омер момче и по коју Мејриму девојку. Тако је то овде од старина обичај. — А! то је ваљда јога из турских времена овде тако остало — прибра се и присети се Мирко. — Па гато одмах тако не рекосте, човече. — Ја мишљах да је то вама познато. — Ни у сиу, — додаде Мирко. Госпођа Славна прекрсти се и чисто одахнув од изненађења, рече : — Е нек ми Вог онрости грех... и ја сам држала да је Турче!

— Али и ако је то овде од старина обичај, то би га ваљало требити и искоренити. — Ако је тако и ако би требало тако, ондаје то на вама: учитељима и свештеницима, — изрече одсудно г. Ђура. — Признајем да је тако и ми ћемо то и извршити, - заврши поуздано Мирко. — Тако и ваља! Онај твој председиик бегпе старога кова п из старога до5а, први учитељ моје Марије. Мало је сиромах знао, али он не беше за то крив, и ноучавао је Марију код куће, тек да и он шго заради. Али, ти... ти... то је већ друго. Та нисам те ја тек онако заволео. Дед, прихвати се, чаше, па у твоје здравље! Аха, га ти још и не гуцну од кад седосмо за сто. Зар ти се тај Вршчанин не допада? — Не. Та ја сам га већ огледао код тебе. — Па гато онда не пијега? „ — Обичај ми је да прво подмирим глад. У твоје здравље брате, Ђуро. Марија нодигну своју лспу гдавицу, обгрли ручицама Мирка и погледа му у очи. Мирко се саже и нољуби је у чело. — Не, већ у твоје ! ч — кликну на ново Ђура, Пријатељи подигогае чагае, куцпухне се, уз шго и њихове жене нристаше. Мирко спустив чашу загледа се један тренут најпре у госпођу Јованку, која му даде љупко главом знак као храбрећи га; па онда се загледа у малу Марију, чије га ручице јога држаху обгрљена и чији иоглед јога борављаше на његовом лицу; на се за тим загледа у свога пријатеља Ђуру, као да би му хтео нешто заискати, негато замолити га. (наставиће се)

* * * Ко листићи руже када се сасуше И наша ј е љубав увенула тако; Ишпез'о је мирис твоје миле душе, А на тужно срце терет пао јако; Ал' ни сада не би душа очајала, Да бар злобна судба све лепо измени, Но је теби опет све радости дала, А најтеже боле оставила мени. Милош П, ЋирковиЂ. 'хЛг I 1^3' ' ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н написао Ђовани Верга (наставак) И враћао се па ту тему с безазленом, неуморном упорношћу. Време је пролазило брзо, ма да у соби не беше ни трага од оне нросте справе, што га мери малим духовима,