Звезда

вр. 98

стр. 781

— Ну ево и моста! репе Огњев. — Одавде вам се ваља вратити натрат... Вјера застаде. — Да поседимо, рече она, седајући на један стубић. — Пред одласком, кад се прашта, обично сви седе. Огњев седе до ње на своје књиге и настави говорити. Она је тешко днсала од хода и гледала не у Ивана Алексјејића него некуд у страну, да он није видео њено лице. — И носле дес^т година, говорио је он, кад се видимо, какви ћемо бити тада! Ви ћете бити већ ноштена мати породице, а ја нисац ма каквог похптеног, ником ненотребног, статистичког зборника, дебелог као и сви зборници. Видећемо се и сетити старине... Сада емо у садашњости, она нас испуњава и нокреће, а тада, сретнувши се, ми се нећемо сетити ни броја, ни месеца, чак ни године, кад смо се последн.и иут видели на том мостићу. Ви ћете се изменити,... Чујете ли, ви ћете се изменити ? Вјера се трже и окрену лице. — Шта? Упита она. — Ја сам вас нитао сад.... — Оиростите, нисам чула штз, сте рекли. Тек ту Огњев опази промену на Вјери. Она је била бледа и дрхтање њена даха осећало се и на рукама, и на уснама, и на глави, а из зачешљане косе падаху на чело не две локне као увек, већ једна... Очевидно, она је избегавала да гледа нраво у очи и старајући се да скрије узбуђење, намештала је час свој оковратник, који као да јој је секао врат, час премештала своју црвену махраму с једног нлећа на друго. — Вама као да је хладно, рече Огњев. — Седети у магли није баш здраво. Ајде да вас одведем кући. Вјера ћуташе. — Шта вам је? осмехну се Иван Алексјејић. — Ви ћутите и не одговарате на нитања. Јесте ли болесни или љути ? А ? Вјера јако стиште длан на образ, окрену се но том Огњеву, али се одмах трже. — Ужасан ноложај.... прошаша она са изразом силног бола на лицу. — Ужасан! — Зашто је ужасанУ упита Огњев, смажући раменима и не кријући своје дивљење. — У чему је ствар? Дишући и даље тешко и смажући раменима, Вјера му окрену леђа, гледаше пола минута у небо и рече: — Мени је ногребно говорити с вама, Иване Алексјејићу. — Ја слушам. — Вама ће изгледати, можда, чудновато... ви ћете се изненадити, али мени је свеједно. Огњев још једном подиже раме и спреми се да слуша. — Ево шта ; ноче Вјерочка, сагнувши главу и чупкајући .махраму нрстима. — Видите ли, ја сам вам... ето хтела рећи... Вама ће изгледати чудновато... глупо, а ја... ја више не могу. Речи јој нређоше лагано у шапутање и она од једном занлака. Покри лице махрамом, саже се још више и горко заплака. Иван Алексјејић смућено хракну и избезуми се, не знајући шта ће рећп и учинити, ногледа без наде око себе. Већ због тога што није навикао па плач и сузе и у самог њега, наводнише се очи. — Ну још и то! промрмља он растројено, — Вјера

Гавриловна, зашто то? Драга моја, ви... ви сте болесни. Или вас је ко увредио? Реците, јаћу тога.... умем помоћи... Када он, трудећи се да је утеши, лагано подиже њене руке с лина, она се осмехну и кроз сузе прогвори: — Ја... ја вас волим! , Ове речи. нросте и обичне, беху казане нростим човечјим тоном, али Огњев у силној смутњи окрену се од Вјере, подиже се и за смутњом осети страх. Туга, топлота и сентиментално расположење, које беху на њ наишли услед праштања и пића, од једном ишчезоше, уступајући место оштром. непријатном осећању нелагодности. Као да се преокрену душа у њему, он се искоси на Вјеру, и сад му се. пошто је исказала своју љубав и са себе збацила ноириступност, која тако краси жену, сад му се она учини нижа, простија, тамннја, — Шта је то? ужасну се он. — Да ли је ја волим или не? То је сад питање! А она, када је већ најглавније и најтеже, најзад, речено, дисала је лако и слободно. Она се такође подиже и гледећи право у лице Ивана Алексјејића, поче говорити брзо, неусиљено, ватрено. Као што се човек, изненадно поплашен не може после сетити поретка, којим су се јавили звуци што су произвели његову к^тастроФу, тако се и Огњев није сећао речи и ч>раза Вјериних. Он је знао тек само садржину њених речи. њу саму и то осећање, које су у њему провзводиле њене речи. Он се сећао као неког загушеног, у неколико синљивог гласа од узбуђења и необичне музике и страсности у интонацији. Плачући, смејући се, са блиставим сузама на трепавицама, она му је говорила, да ју је од нрвих дана познанства поразио својом оригиналношћу, умом, добрим наметним очима, својим задаћама и циљем живота, да га она воли страсно, безумно, дубоко; да је лети кад год је долазила. из даљине чула његов глас онда јој се срце иснуњавало предосећањем среће; смејала се чак и његовим глуним шалама, у свакој циФри његова рукоииса видела је нешто необично наметно и грандиозно, а његов штап чинио јој се најлепшим дрветом. И шума и маглени велови и црне гомиле но крајевима пута изгледало је да су се утишали, слушајући је а на души Огњева било пе нешто рђаво, чудно... Исноведајући му љубав, Вјера је била заносно лепа, говорила је дивно и страсно, али он је осећао не насладу, не радост живота, као што је хтео, већ само осећање Вјерина страдања, бол и сажаљење, што због њега страда добри човек. Бог зна да ли му је говорио ум књижевнички, или је и то била проста навика објективности која тако често спречава људе да живе, тек њему је све узбуђење, све страдање Вјерино изгледало притворно, детињасто, и у исго доба осећање се бунило у њему и шапутало, да је све што он сад гледа и чује, с тачке гледишта личне среће и природе, озбнљније од свију статистика, нњига и истина... И он св љутио и кривио себе, и ако није разумевао, у чему је баш та његова кривица. .. Није знао шга ће рећи, а говорити било је врло потребно Рећи без околишења: „ја вас не волим," ннје имао снаге, а рећи „да" није могао зато, што у својој души нијв налазио ни искрице... Он је ћутао, а она је међу тим говорила, да више за ње нема среће, но поћи за њим, одмах, куда он хоће,