Звезда

стр. 858

— Вала, нећеш више никога ударити ! јекну Милисав, па потеже нож те њега у трбух Море, оде нож до корица!... Ми рекосмо: што је ту је: погибе; ал' он докопа Милисава, па, како га је Бог онако снажна дао, само га згужва као ти то новине. Притрчаше људи те их раздвојише. Али он се збесио, па навалио као олуј; и да се Милисав не докопа врата, ко зна шта би било. Људи га тишкају: — Мани се, Марко!... Остави се тога!.... Боли ли те много ?... — Не знам, не боли ме.... — А гле — рече и погледа на појас. Не знам како је било другима, али ја се згрозих; коса ми пође у вис.... Сабио брат нож у трбух као у цагрије. — Ходи у собу ! — рече механџија - Еј, мој несрећниче, зар тако лудо да изгубиш главу? — Шта ћу ти у собу? Нисам, ваљда, бабињара? Имам ја своју кућу.... Онако намрштсн изиђе из механе и оде најлак кући. — Сад је готов!... рече неко. Чича Павле одмахну главом: — Мачји је то живот! —- рече. * * * Сутрадан видим га ја где барата нешто око кочине. — Зар ти не лежиш, море ? — Јок; а што ? — Па је ли те зорли ударио ? —- Да ви'ш па добро је! Једва сам нож ишчупао. -— Хоћеш га тужити ? — Тужио он од великих краста ! Док ово само мало зарасте, питаћу га: пошто је Муса јарца огулио^! — Остави се ти тога ; него иди, лези да ти рана не зазебе. — Не брини ! Напарио сам кучинама и јајетом па лепо стегао појасом! Ништа ми не смета: могао бих играти, ако хоћеш. А што велиш да се оставим, то ти је лудо; само зла друга зајма не враћа. Не умедох му рећи ништа, само се прекрстих! Натема га било ! * -* * И прездрави не легавши у постељу, него онако, на ногама. Чак о томе није ни с ким ни говорио, и ако је долазио два-трипут у механу. Некако у то време поче се говорити о рагу. Оно сад друкчије говоримо о томе и ја и други; али онда, брате, баш смо сви хтели ратовати. Море, попа, па уча, па стари људи — све ти је

то говорило о рату. И кад поменеш Турчина, а нама се засветле очи... И тако око Потрових Поклада позваше нас у логор. Што јест — јест, баш смо били весели. Ицемо у логор као у сватове. Ми, другокласци, лом правимо: излудисмо пијући. Наш командир Нешко накривио капу, загрлио чутуру па једнако узвикује : — Кити, кити, Ружо ! Оде ирва класа на Јавор. а ми остадосмо у логору. Марко и Милисав са мном у једној чети Нити се поздрављају ни један другом Бога називају, него само се накостреше кад један мимо другог мину. На три дана по одласку прве класе кренуше и нас на Дрину. Пролазимо кроз плодна наша поља мачванска. Позлаћени таласи јечма ижита прекрили поља, а нама срце игра... У Клењу нам прочиташе прокламацију светлога књаза, којом објављује рат Турцима. Ми се само згледамо, а Марко упита командира: — Је ли, командиру, а кад ћемо прелазити Дрину? — Данас — рече командир. И после неколико сахата били смо у Босни. * # * Ударисмо на неке турске чардаке. Ту је била њихова стража и ми је растерасмо. Прођосмо село Попове па право под БеЉину. Осећао сам се као 'но ти... кад на Велики Петак уђем у цркву, па осећам неку сзетињу у души и анђелау срцу. Погледам око себе : у свакога ти то сјаји око, и погледа некако храбро, јуначки. „Тешко теби, Турчине! "мислио сам у себи „Тешко и теби и твоме четвртом колену каква је сила на те пошла ! Та да је свако ово дрвце топ па си пропао!". .. И још сам пуно којешта мислио .. Стид ме већ и да причам шта ми је и шта на памет падало.. Док тек пуче пушка. .. Једна, друга... трећа, па тек осу као јаглица. — Аха! То ударише самовољци! — повикаше неки. Отпоче, богме. борба па грми. На једанпут дотрча један коњаник па право нашем командиру. Сашапташе се само, па се коњаник окрете и оде, а командир исука сабљу и викну : — Мирно . Све стаде као запета пушка. — Лево крило напред... Марш ! — Командиру, хоћемо ли баш у бој ? пита Марко. — У бој, ако Бог да, вели командир. Идемо тако, идемо. Мисли ми отишле Бог те пита куд. Ја под Бељином а мисли ми код куће: гледам дечицу како се окупила на дрвљанику, а