Звезда

бр . 108 и 109

3 В Е

В Д А

мој мали ћела купи иверје да носи матери да опотне лонце; готово га чујем како тепа .... Па ми се оте памет и оде по нашим родним потесима и зеленим ливадама. Хеј, што се ту лепих дана проживело!. . И онако тек тргох очи на Милисава. Он је ишао крај мене. Зачудим се кад видех како је сав помодрио као чивит: — Шта је теби ? — упитах га — Ништа, вели. — Да се ниси уплашио ? Што да се плашим ?.... Куршуми почеше звиждати. Командир викну: — У стрелце ! Ми се разасусмо и почесмо најлак ступати напред. Мене обузе нека дрхтавица, срце поче лупати... Све што сам волио изиђе ми пред очи, ама све као живо.... Онда ми се као навуче нека маглица на очи... запали се месо на мени и заигра сваки рибић... Ишао сам као пијан ; ни сам не знам како сам пунио и испаљнвао моју пушку. Више нисам чуо ни пуцња него само тутањ и то онако ујединило као кад се земља тресе.... Ја не знам зашто, тек видим неке људе око себе и чујем вику: „Натраг ! Натраг! - ' И онда почесмо узмицати. Изнад нас јауче граната, а око нас звижди куршум. .. * * — Јеси жив ? — трже ме неко. Ја погледах : Марко. — Жив сам. — Што нас вратише ? — Не знам. Куршуми су још долетали али хладнији : чујеш како лупи о земљу и видиш како одскаче као каменица. — А шта ће с овим људима? -- упита Марко показујући овде онде по неког рањеника. — Не знам. — Јаој, браћо, понесите ме ! — јекну неко баш поред нас. Тргосмо очи — Милисав. — А гле ! рече Марко. Зар си рањен ? — Јесам ! Не дајте, по Богу да ме Турци жива исеку ! — Где си рањен ? — У ногу. Довде се некакз довукох, али даље не могу ! — Није вајде, ваља га понети! — рече Марко. Па приђе и диже га као курјак јагње. — Где ли је завојиште? — упита ме. — Ко би то сад знао ? Видиш да беже на све стране. Онда, ја њега носим у логор. Ја се упутих за њима. Дође ми некако чудно. Да ли је Марко заборавио онај ударац ножем?... Милисав на једанпут зајаука.

— Да те нисам увредио ?... упита Марко и застаде. — Ниси, ниси ! Он наже што је брже могао : једва сам га сустизао. Дођосмо до превијалишта. Ту нађосмо и наше, некако их командир опет искупио. Марко ми рече да га очекнем па предаде Милисава болничарима. — Стани, Марко! — рече Милисав и обли се сузама. — Шта ћеш ? Хвала ти ! — Мани то јако ! — Ја сам грешан пред тобом!... — Нека Бог да да ти оздравиш. па ћеш имати кад одкајати ! И вратисмо смо се опет у борбу. * * * ГЈрође прилично времена од то доба. Свршио се и други рат и ми се опет прихватисмо плуга и мотике. Једног јутра пошао ја на воденицу, па кад сам био у Подинама сретнем Милисава. Пуна кола врећа, а он сав крвав. Ја скочих с кола. -— Шта је, море ? Што си таки ? — У^и ме Марко .... — Каки Марко ? !. .. — Марко ! Зар не знаш Марка ?.... Срете ме мало час, устави ми коње, скиде левчу с мојих рођених кола, па уби ! — Па, Бог те видео, зар се нисте помирили!? — Каки помирили ? Он вели: „оно је било у рату, онда смо били браћа; и да те је само ко прстом такнуо - је бих га убио! . .. А сад вели — реда је да се раскусурамо/' — Је ли те много изударао? — Много ! Памтићу док сам жив ! Бољи ми календар не треба ! — Па ? — Па ништа ! ношто оломи моју рођену левчу о ме, онда рече: Сад се можемо и пољубити !" — И пољубити ? ! — Ја ! И пољубисмо се. Сад смо побратими. Ја се прекрстих. — И нећеш га тужити ? — угштах. — Кога ? Зар побратима ? Не дао ми мој Еог ! Помисли ти само како он мене онда као врећу, на раме ! Од данас ми живимо као браћа! Збогом ! Па ошину коње... Ето, и таких људи има !