Звезда

бр 10Н и 109

3 В Е 3 4 А

стр. 863

стари јунаци, они су умирали на кољу за сло■боду; и ми имамо јуначку прошлост и Косово. Свега ме обузе народни понос и сујета да осветлам образ свога рода и јурнем пред судницу, ла викнем: — Шта хвалите вашег Леара?... Ви још нисте ни видели јун- ке! Да видите шта је српска еитешка крв. Ударајтедесет жигова, а не само два. Чиновник у белом оделу принесе мом чему жиг и ја се тргох... прубудих се из сна. Протарем чело у страху и прекрстим се, чудећи се шта све човекз^ не дође у сну. — У мало ја не потамнех славу њиховог Леара, помислим и окренем се задовољно на другу страну. 1111 Р Њ А 1 0 11 Т 1 А — Ји1ез Еадпап! Усамљен, по некад са болом у души, Овде ја долазим, када сунце седа, Да видим звонару, коју време руши, И крст, што светлошћу кроз шуму прогледа. Стародревна црква окренута ј' селу, Зрх правога торња над шумом се сија. Она је ту мирна, у овом пределу. Само звоно трипут вечерње избија. Трипут по обреду и по Јеванђељу : За Бога, за живе и за мртве бије, Дрхти и изгледа к'о да каже же.љу : „Станите, станите, ко још стао није. Благо је брујање очарало људе. Човек мирно стоји, заборавља јаде ; Погнута му глава, у души се буде Осећаји нови, пуни среће, наде. Облаци су сунце заклонили давно; Увели су цвети, што врт цркве ките; Наше небо плаво постало је тавно ; Звоно звони : „Бура ! Ногу се молите !" Војислав Јованови!. ВЕЗ РОДА И НОРОДА ИЗ ИСТОРИЈЕ САВРЕМЕНИХ ЉУДИ — ИВ. БУНИН (свршетак) — Ово је добро, јел' те ? упитам. — Јест, лепо је, одговори Зина механично,— А ја мислим. све је то само „псећа старост", и ишта више, рече Александар Данилић.

Зина се насмеја звучно и весело. Готово сваки дан почеим долааити помоћник судског секретара Богаут, млад човек, здрав и бујан, као Немац, увек према сваком љубазан и ласкав. А ја пак почнем тада проводити вечери у друштву Јеленину, девојке миле и простодушне, типчне курзисткиње с душевним занимањем. Заједно ско пили чај и слушали крај прозора војну музику, чији звуци допираху из градске баште. Поред Јелене осећам се лако и добро, читаве часове могу јој се жалити на своју судбу и љубити јој руке. Али осим тога шта сам јој могао још рећи? И како би се брзо разочарала у мени! Сад ми је жаг> ње, и то ме сажаљење чини мучеником ; али пошто било морам избећи то последње виђење!... IV Надам се да ће она доћи баш онда кад ја нисам код куће. Одем да ручам. Доиста, несносан дан ! Пролазника мало, фијакеристи дремају на колима. Беле куће попрашњавиле се. По помосту ветар разноси прашину, и шашори по акацијама, које су већ поцрнеле и опале... Ево трга, ево главне улице. Ту има више пролазника, живих душа, испред трговина гурају се екипажи.. Све ми се чини код насје празник, јер се Зина јуче венчапа, а данас прави с мужем посете... Пројезци шеф полиције на коњима зеленим. хитрим и љутим. Судиница обрте главу и погледа право, а шеф полиције весело сам себе посматра, метну по официреки руке у џепове. Он ће мора бити Сојмоновим... Несвесно убрзау кораке, срце ми јаче закуца, повуче ме још једном да је видим.. Али зашто ? Савладам се, и сврћем у мирну улицу старога дворца, у којој већ друга је година како идем у посластичарницу. Приђем вратима брзо, и још брже се тргнем уплашено. А ако ту буде Јелена? Често се дешавало, да смо заједно јели. Може се то и данас догодити. Нерешљив прођем поред прозора, загледам у трпезарију. Празна, — дакле сме се ући слободно... С олакшаним срцем машим се за кваку. Али невесече мисли и ту ме претекоше. Знате ли ви оне старице, заборављене у раду и невољи, и које кат кад сретате на улици, у општој трпези, и по благајницама, где се пензија прима ? Како то, оне су од некуд све омалене, иду у овешталим огртачима и јефтиним капама, гледају плашљиво, понизно, у неверици, и својом бедном и потиштеном појавом побуђују сажаљење, које мучи душу... И баш као навлаш ево једне од њих и данас овде. Мучио сам се да не дижем очију, и да само у свој тањир гледам; али своју сусетку нисам могао да заборавим. Извесно, мишљах, она даје часове из језика или музике. осамљено живи у каквој чистој собици, у којо.ј 'ужива своје кратке часове одмора, суботом увече, кад упали своју малу лампу, а градом тихо бруји вечерње звоно... Али осећа ли она како је грко под старост, без породице и без својих одмарати се само тако суботом у вече? Зна ли она како је тешко човеку погледати је кад, онако у овешталу огртачу, са својих часова тетура у ручаоницу,