Звезда

стр. 862 -

3 В Е 3 Д А

вр . 108 и 109

који су хр, брили застрашени народ и говорили од прилике то исто, што и Клеард. Јави се за реч један блед изнемогао старац, смежурана лица и беле косе и браде као снег. Ноге му клецају од старости, леђа гтовијена, а руке дрхте. Глас му је треиерео а у очима се светле сузе : — Децо — отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе смежуране образе и падоше на белу браду — мени је тешко и скоро ћ-у умрети, али ми се чини да је боље не допустити таку срамоту. Мени је стотину година и живео сам без тога!... Па зар сада да ми се на ову седу изнемоглу главу удара жиг... — Доле с том матором рђом ! — дрекну председник. — Доле с њим ! — вичу једни. — Матора кукавица ! — вичу други. — Место да млађе куражи, а он још плаши народ, вичу трећи. — Срам га било од оне седе косе. Наживео се па га још страх нечега, а ми млађи јуначнији, вичу четврти. — Доле с кукавицом ! Да се избаци напоље — Доле с њим! Раздражена маса младу~ јуначних грађана јурну на изнемогла старца, те га у јарости почеше ударати и вући. Једва га пустише због старости, а иначе би га камењем засули. Сви се заклеше и заверише да ће сутра рсветлати образ свога нароцног имена и да ће се јуначки држати. Збор се растури у највећем реду. При разилажењу се чули гласови : — Сутра ћемо се видети ко смо ! — Видећемо сутра многе хвалише ! — Дошло је време да се покажемо ко вреди, а ко не, а не да се свака рђа размеће јунаштвом. * Вратио сам се натраг у хотел. — Јеси ли видео ко смо ми ? — упита по носно механџија. — Видео сам — одговори механично, а осећам како ме снага издала и глава бучи од чудних утисака. Још тог истог дана сам читао у новинама њиховим уводни чланак ове садржине : „Грађани, време је да једном престану дани празне хвале и разметања онога или онога од нас; време је да се једном престану ценити празне речи који-ма ми изобилујемо истичући своје неке уображене врлине и заслуге ; време је, грађани, да се једном и на делу опробамо и да се стварно покажемо ко вреди, а ко не. Али држимо да међу нама неће бити срамних кукавица, које ће власт сама морати силом дотеривати на одређено место, где ће се жиг ударати-

Сваки који у себи осећа и трунку витешке крви наших старих грабиће се да што пре мирно и с поносом поднесе муке и бол, јер то је бол свети, то је жртва коју отаџбина и опште добро свију нас захтева. Напред, грађани, сутра је дан витешке пробе!..." ■» Мој механџија је тога дана легао да спава одмах после збора, да би сутра-дан што пре стигао на одређено место. Многи су опет отишли одмах пред судницу да ухвате што боље место. Сутра-дан отидем и ја пред судницу. Слегло се све из града и мало и велико и мушко и женско. Неке мајке понеле и малу децу у наручју да и њих жигошу, како би доцније имали преча права на боља места. Ту је гурање, псовање, отимање ко ће пре доћи до врата. Неки се чак и погушају. 4 Жигове удара нерочити чиновник у белом свечаном оделу и благо укорева народ : — Полако за Бога, д,оћи ће сваки на ред,. нисте ваљда стока да се тако отимате. Почело жигосање. Неко јаукне неко само застење, али нико не одржа без икаква гласа док сам ја био. Нисам могао гледати дуго то мучење веђ одем у механу, кад тамо неки већ засели те мезете и пију. — Пребринусмо и то — говори један. — Море ми и не кукасмо много, али Талб се дере као магарац, рече други. — А, ето ти твога Талба, а јуче га оћете да председава збору. — Е па ко га знао Разговарају а стењу од бола и увијају се, али крију један од другог јер сваког срамота да се покаже кукавицом. Клеард се обрука јер је застењао, а истакао се јунаштвом неки Леар, који је тражио да му се два жига ударе и није гласа пустио. Цео град је само о њему говорио с највећим поштовањем. Неки су утекли али су били презрени од свију. После неколико дана шетао је онај са два жига на челу исправљене главе, достојанствено и охоло пун славе и поноса, и куд год прође све се живо клања и скида капе пред јунак ;м својих дана. Трче улицама за њим и жене и деца и људи да виде великана народног. Куд год прође прОстире се шапат пун страхопоштовања: ,Ј1еар, Леар... То је он... Оно је тај јунак што није јаукнуо ни гласа од себе дао док су му два жига ударали! -1 Новине су писале о њему и обасипаху га највећом хвалом и славом. И заслужио је љубав народну. * Слушам те хвале на све стране па се тек и у мене пробуди јуначка крв српска. И наши су