Звезда

стр. 86

3 В Е 8 Д А

вр 11

народ може се ослободити заклетве верности према владаоцу, кад се нека земља освоји, зашто друштво ово ослобођење не признаје код једног обећања? Зар друштво није учествовало, кад је донесен закон, да конзисторија може развести брак ? Па како се може друштво онда истицати као судија над својим рођеним законом ? Друштво је дакле у противречности са самим собом ! С њим се поступа као са злочиндем! Зар му није секретар посланства, његов стври пријатељ послао само једну карту кад му је овај послао и своју и бароничину ? Зар није био занемарен при свима Јавним изменама карата. Наравно, али бароница је била изложена још горем. Једна њена пријатељица у Паризу затворила јој је пред носом врата, а више њих су окренуле главу, кад су их на улици среле. (свршиће се)

ПОЗНА ЉУВАВ (Раие уоп бсћопШап.) Младост је лакоумна и распикућа. Млада оца ваљало би држати под туторством. Сваки зна не једну младу даму, која као да баш на то иде, да се о њој прича и приповеда, како је томе и томе „дала корпу". Оне то сматраху као велико дело, као тријумф. Нека им буде то на здравље, али каткада хоће вечита правда, која много што поравнава, да те одбијене страховито освети. У тиху монологу и у велегласну вајкању није се једна женска одала : „Баш сам онда била луда!" — „Баш је младост лудост !" У јесење дане живота даме се више не устручавају, да саме себе осуђују због непромишљености у младости, па да то кажу с тужним уздахом. Тешко да ће бити и једне жене, која се не сећа с кајањем какве изгубљене среће из младих дана, барем једне. Она је није шчепала. Можда јој је било с>ђено, да онога сретне, који би јој био мио, али га је она пропустила, јер тада није опазила, да јој он срећу односи... Био је то кратак, неупотребљен часак, као што га Лонгфелов описује : „Лађе, које се ноћу сретају, поздрављзју се при сретању, само се знак истакне, и из лаљине заори се кроз помрчину крик. Тако и на мору живота : ми људи сусретамо се, измењамо реч, поглед, па онда опет буде мир и мрак!" У сећању зрелијих дама, матера, па и баба, али нарочито госпођица средњих и старијих година, жива је увек по каква стара слика, на коју се тада, у младе године, код онолика ласкања, које некада није више значило, до ли интермецо на балу, тренутна летња авентура, кокетовање, листак из дневника убаве лепотице од осамнаест или деветнаест пролећа. Пре повише година појавио се у Берлину на ступовима за огласе велик плакат са насловом „од Винете" у великим словима, да ее издалека могло читати. Дама једна тражила је „господина висока стаса са русо.м косом и брадом и са духовитим цртама," кога је видела у

извесној улициједнога лепога пролетњега јутра пре десет година. Веше то тада прво и једино сретање. За себе каже дама, да је тада носила „хаљину тамне и каткада јасне боје." За тим после десет година, једнога дана у септембру, сретне се случајно опет са тим господином, они се погледају и — прођу једно поред другога. И сада докона дама, да тога човека тражи помоћу плаката. Она би да говори с њиме, да га зове да дође код баште близу колодвора једнога, тамо, где се крије малено гробље са запуштеним гробовима, трулим, искривљеним крстовима и опалим камењем. Тамо хоће „Винета" да опет види човека и да га усрећи већ у пола оданом исповешћу, да је њено срце са живом жељом сачувало сећање.. за пуних десет година! Ја знам, поштована читатељко, ви прћите уста и велите : Шта тој паде на ум — то нема смисли — то је лудо! Нека је и лудо, допуштам, јер не марим да противуречим ; ја само примам оно што је било. Дакле смем ли продужити ? У једном бечком дневном листу наишао сам једанпут на интересантан оглас, који је човека привлачио, ма како се иначе мислило о таквим одликама, које „не приличе женској. Ј Немам више при руци тај оглас, навешћу дакле по сећању што је главно ; тицало се овога: Дама једна прича, да је пре осам година у усаој улици унутрашње вароши њу господин с интересантним лицем. посматрао кроз шалукатре на прозору преко пута. Она додаје, да је за то касно дознала. Онда је тога господина нестало и авентури био је крај. Е, после осам гоаина, моли га она оним чудним огласом у најраспрострањенијем бечком листу, ма где био, да се своме тадањем ви-за-ви јави ; и тај позив био је без смешне сентименталности и код све потребне краткоће тако срећно стилизован, да тражени господин није никако могао одолети. Беше то одважни позив женскога срца, које се касно предомислило, покушај, да се нешто исправи, поврати, што је непажљива, поносита и непромишљена младост тада била превидела. Тадаје мислила: „Ечо још једнога, који куша срећу са кокетовањем." А од то доба прошло је осам година. Ко знв, шта је све било са траженим човеком за то време, да ли је још у животу, да ли је још слободан, могао је међу тим имати и које дете, та осам година оставе трага и на мушкарцима. Лепши за цело није постао. Али она која тражи не мисли на то, она има пред очима само слику лепога младића, који је кокетовао кроз шалукатре преко пута и за своју љубав био тако ружно награђен ; сада би она хтела да то накнади. Не знам, да ли је јаван позив имао успеха. Врло сумњам. Пуно срећних случајности морале би се удружити, да тих двоје опет саставе, а најпосле и то је сумњиво, да ли би се човеку иза шалукатре, после толико година, његов тадашњи ви-за-ви и сада допадао. На сву прилику није ни дошло до тога састанка, и крик тога срца зацело је прохујао, није му до уха ни допро, до уха човека, који је на веки изгубљен ! Оваква јавна распитивања никако нису ретка; ја бих могао навести још неколико примера. Занимљивој